Легенда о настанку Лебана: Царичина ћерка и млади свињар

Град је смештен на ушћу Шуманке (Шуманске реке) у Јабланицу, која у даљем току пролази кроз Лесковачко поље и позната је као највећа сушица у Србији (пресушује у летњим и зимским месецима). Лебане се налази на магистралном путу Лесковац – Приштина, 21 км југозападно од Лесковца, који је средиште Јабланичког округа.

Лебане спаја Јужно Поморавље са Косовом и Метохијом, а тиме и читав југоисток Србије са Јадранским морем, што га је (пре НАТО агресије) чинило значајном транзитном зоном. На повољан географски положај општине утиче и њена близина Нишу, који представља једно од главних саобраћајних чворишта Европе и граници Србије са Македонијом, али и релативна близина ауто-пута (20 км).

Најближи суседи Лебана су општине: Медвеђа, Бојник и Лесковац.

Културно-историјски споменици

Најзначајнији историјски споменик у близини града је Царичин Град. Смештен 7 км од Лебана, он представља остатке раног византијског града Јустинијана Прима. Град је саградио цар Јустинијан И, на месту свог рођења. Царичин град је најзначајнија туристичка атракција Лебана, али не и једина. Међу посећенијим локацијама је и Радан планину, која обилује бројним природним феноменима: Ђавоља Варош, Деливоде, вода која привидно тече узводно итд.

О Лебану - настанак

Нема поузданих података о настанку Лебана (Хлебан – године 1516. помиње се под овим именом), нити поузданих података о најстаријим становницима јабланичког краја. Међутим, византијски период шестог века и почетак седмог века обилују личностима и догађајима везаним за овај крај који у том смислу излази из оквира регионалног значаја, досежући са Јустинијаном Првим, највећим умом, војсковођом и градитељем Византијског царства, рођеним овде (Тауресиум), светске размере.

Под Турску власт, овај крај потпао је 1455. године када је по неким показатељима Лесковачка нахија имала око сто хиљада људи. Према тадашњем попису становништва, једно од највећих насеља у том периоду, Пертате, имало је 133 обична и 15 удовичких домаћинстава.

Интересантан је податак да су после доласка Турака, када се српски живаљ масовно исељавао са ових простора, села Шумане и Шилово, одолева свим искушењима које је имао српски живаљ под Турцима. Остала су хомогена и у најтежим периодима турске владавине.

По доласку Турака многи Срби напуштају своја огњишта, неки прелазе Саву и Дунав и тамо се настањују. Поменуто село, Пертате, године 1858. има само 40 кућа. Ослобођење које је дошло 1878. године условило је повлачење Турака и Арнаута и досељавање српског живља из врањске котлине, са Власине, из Црне Траве, са Косова и метохије, из Пчиње, Криве Реке и Херцеговине. Године 1880. формиран је Јабланички срез од лебанске , бошњачке, бувчанске, бојничке, житнопоточке и ивањске општине.

Занимљива је народна етимологија која називе појединих места лебанске општине тумати легендом о свињару и царској ћерки. Тако је село Свињарица добило назив по младом свињару у којег се заљубила ћерка царице која је владала Царичиним Градом. Ова забрањена љубав била је узрок њиховог прогона, па се легенда даље односи на њихов бег пред разљућеним родитељима. Назив села Штулац народ је тумачио по штулама које су почеле отпадати са кочије којом су бежали, село Гегља по коњу који је почео да гега, а Кривача по месту где је коњ почео да се криви. Место у којем нико није хтео да им да хлеб назваше Лебане, а село где су заменили изнемоглог коња, Коњино. Село где их је потера стигла добило је назив Ждеглово, пошто је на том месту, по легенди, убијен свињар ( жде глава – оде глава).

vikipedia, lebane.org.rs