Манастир Свети Јован у Горњем Матејевцу

До њега се стиже, тежим путем, узаном стазом - пробојницом коју је начинио Матејевачки поток или Калуђере, дугом 1, 5 км, стрмом, али не превише напорном.  Уосталом, већина наших манастира грађена је на тешко приступачним теренима, далеко од погледа освајача, недоступна мање или више.

Осветљен је ноћу, захаваљујући бандерама које су калуђери сами морали да поставе, како би им била доведена струја. Копали су рупе у стенама, кажу, годину дана, за 15 бандера, јер је у време електрификације Дистрибуција то поставила као услов за довођење струје у Манастир.

Може да се дође и са супротне стране, колима.
Али то већ није ужитак.

Претпоставља се да је Манастир Свети Јован саграђен у првој половини XI века, као једнобродна трихокална црква. Обновљена је краје 16. века, када је дограђена и припрата. Почетком следећег века је животописана, али се данас од тог животописа види једино композиција - мртав Христ у гробу.

Почетком XIX века црква је још једном рестаурирана, добила је подове, прозоре, портале, западна страна јој је уређена по угледу на Цркву Свете Тројице, смештене на брду Метох, више истог села. Нови иконостас и животопис сликан преко постојећег, црква је добила 1869. године. Иконе из тог периода, њих 46, као и иконостас, представљају значајно остварење наше уметности XIX века.

По једној легенди, манастир потиче из ИВ века. Недалеко од њега налазе се остаци римског водовода. Претпоставља се да је у Манастиру било живота у време Немањића. У турско време био је пуст, како казују њихови списи.

По предању, војвода Стеван Синђелић и његови ратници причестили су се у или близу манастира пред погибију у чувеном боју са Турцима на оближњем брду Чегар. У околини, кажу, постоје камене барикаде које су делиле Карађорђеву Србију и Отоманску империју почетком XIX века.

После Октобарске револуције, овде су руске монахиње основале школу за слепе. А после Другог светског рата манастир је опет дуго био запуштен, и тек по који монах би се понекад у њему појављивао.

Процват овај манастир доживљава од 1990. године, када је на место игумана дошао отац Илија. Огањ из Јерусалима, које је тада донео у железничарском фењеру, гори и данас.

Овде се чувају кости светаца, два ребра из Јерусалима, а за икону Светог Јована се верује да је исцелитељска. Као и за воду са извора подно Манастира, посебно када су очне тегобе у питању.

Данашњи комплекс мушког манастира Свети Јован чине црква, конак који подсећа на руске грађевине и манастирско звоно из 1879. године, поклон кнеза Милана.

Ако је судити по посетиоцима, овај манастир је врло жив. Током нашег обиласка, смењивале су се групе и групице посетилаца, од којих су неки овде били први пут, а многи су чести гости. Прошетају, испешаче, надишу се свежег ваздуха, доведу којег пријатеља којем је први пут. Запале свеће, помоле се Богу, уживају у необичном манастирском миру ремећеном једино дозивањима ловаца, прозборе са неким од тројице монаха којима донесу понуде. Па се врате. До неког новог доласка...

негослава@блогспот