Да се не заборави: 17 година од НАТО бомбардовања

Погинуо је 1.031 припадник Војске и српске полиције, а теже и лакше рањено око 6.000 цивила, међу њима 2.700 деце. Рањена су 5.173 војника и полицајца, а десетак особа се и даље воде као нестале. Укупна материјална штета процењена је на више десетина милијарди долара. Ратни губици НАТО-а у људству и техници никада нису обелодањени.

Одлука о бомбардовању тадашње СРЈ донета је, први пут у историји, без одобрења Савета безбедности УН, а наредбу је тадашњем команданту савезничких снага, америчком генералу Веслију Кларку, издао генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана.

Кларк је доцније у књизи „Модерно ратовање“ написао не само да је планирање ваздушне операције НАТО-а против СРЈ интензивирано средином јуна 1998. већ и да је завршено крајем августа те године.

СРЈ је нападнута под изговором да је кривац за неуспех преговора у Рамбујеу и Паризу о будућем статусу покрајине Косово и Метохија.

Након што је одлуку о неприхватању страних трупа потврдила Скупштина Србије, која је предложила да снаге Уједињених нација надгледају мировно решење сукоба на Косову, НАТО је 24. марта 1999. у 19.45 започео ваздушне ударе крстарећим ракетама и авијацијом, на више подручја Србије и Црне Горе.

У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено.

После више дипломатских притисака, бомбардовање је окончано потписивањем Војнотехничког споразума у Куманову 9. јуна 1999, да би три дана потом почело повлачење снага СРЈ са Косова и Метохије.

Алексинац, Ниш, градови и места на југу Србије посебно су страдали, јер су били изложени бомбардовањем касетним бомбама, што је оставило велике последице на становнике ових градова.