Da se ne zaboravi: 17 godina od NATO bombardovanja

Poginuo je 1.031 pripadnik Vojske i srpske policije, a teže i lakše ranjeno oko 6.000 civila, među njima 2.700 dece. Ranjena su 5.173 vojnika i policajca, a desetak osoba se i dalje vode kao nestale. Ukupna materijalna šteta procenjena je na više desetina milijardi dolara. Ratni gubici NATO-a u ljudstvu i tehnici nikada nisu obelodanjeni.

Odluka o bombardovanju tadašnje SRJ doneta je, prvi put u istoriji, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, a naredbu je tadašnjem komandantu savezničkih snaga, američkom generalu Vesliju Klarku, izdao generalni sekretar NATO-a Havijer Solana.

Klark je docnije u knjizi „Moderno ratovanje“ napisao ne samo da je planiranje vazdušne operacije NATO-a protiv SRJ intenzivirano sredinom juna 1998. već i da je završeno krajem avgusta te godine.

SRJ je napadnuta pod izgovorom da je krivac za neuspeh pregovora u Rambujeu i Parizu o budućem statusu pokrajine Kosovo i Metohija.

Nakon što je odluku o neprihvatanju stranih trupa potvrdila Skupština Srbije, koja je predložila da snage Ujedinjenih nacija nadgledaju mirovno rešenje sukoba na Kosovu, NATO je 24. marta 1999. u 19.45 započeo vazdušne udare krstarećim raketama i avijacijom, na više područja Srbije i Crne Gore.

U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno.

Posle više diplomatskih pritisaka, bombardovanje je okončano potpisivanjem Vojnotehničkog sporazuma u Kumanovu 9. juna 1999, da bi tri dana potom počelo povlačenje snaga SRJ sa Kosova i Metohije.

Aleksinac, Niš, gradovi i mesta na jugu Srbije posebno su stradali, jer su bili izloženi bombardovanjem kasetnim bombama, što je ostavilo velike posledice na stanovnike ovih gradova.