Бескућник са Интернет сајтом

Марко је до недавно спавао у напуштеним колима, а од када је почела зима спава у улазима зграда. У стари аутомобил, који је његов једини дом, вратиће се, каже, чим отопли.

Марко каже да је чешће гладан него сит, али да новац до којег дође радије потроши на боравак у Интернет кафеу него за храну.

Недавно су му пријатељи отворили веб-сајт јер је свима желео да исприча своју животну причу. На Фејсбуку има преко стотину пријатеља и најсрећнији је док комуницира са њима.

Марко живи од милостиње Алексинчана којима је овај младић омиљени лик у граду. Он до скоро није имао ни личну карту јер годинама у назад нема пребивалиште.

Да би испунио ову законску обавезу пријављен је на адреси једног пријатеља и ускоро ће добити овај документ. Каже да је његов сан да пронађе посао и да има своју собу и купатило.

Бескућник на интернету

М. РИСТОВИЋ, Вечерње новости

АЛЕКСИНАЦ - Ја сам Тошке, први бескућник у Србији који има сајт на Интернету. Ром сам, полуписмен и наглув. Не крадем, не пијем и не дрогирам се. Плачем три пута дневно, најмање. Овако Марко Тошковић (20) описује себе на веб-страни, уз констатацију да више воли Интернет него храну.

По занимању ”скитничар”, Тошковић последњих година живи у Алексинцу, где је донедавно спавао у напуштеним колима, а откада је почела зима, скућио се у једној шупи. Највећи део дана проводи у интернет-кафеу у Алексинцу.

Недавно му је познаник Милан отворио веб-сајт, јер је свима желео да представи своју животну причу. Сада и преко ”Фејсбука” комуницира са пријатељима. Каже да Интернет вероватно има везе са његовим одрастањем, јер је цео живот хтео да има породицу.

Овај интернет-сурфер, доскора без сталне адресе, рођен је у Крушевцу. После смрти мајке, отац га је нејаког одвео у Дом за незбринуту децу у Алексинцу, одакле је после шестог разреда пребачен у нишки

Завод за васпитање омладине. Међутим, из Ниша се вратио у Алексинац, где је постао омиљен.

- Желим да нађем сталан посао и да се оженим, да имам кућу, жену и децу, и куче и маче - износи Марко своје жеље. - Знам да радим физичке послове, да цепам дрва, чистим улице и разносим канте. Лепо и певам, па бих волео да будем забављач на телевизији.

Тошковић је недавно и званично постао становник Алексинца, јер је успео да обезбеди формално пребивалиште у овом граду на адреси једног пријатеља. Потом је, кончано, извадио и личну карту, па сада може да оствари право на лечење и социјалну помоћ државе.

- Већ је добио прву једнократну помоћ - каже Душица Стојадиновић, директорка Центра за социјалани рад у Алексинцу. - Када испуни услов да је званично житељ овог града шест месеци, оствариће право и на пуна социјална примања. Марка у граду сви воле. Пре неко вече купила сам му пљескавицу и дала новац за кафу. Тако му помажу и други.

Због тога овај младић вели да особе као он уопште нису сиротиња.

- Јесте да немам ништа, али зато имам пријатеље - констатује Марко.

ЗАХВАЛНОСТ

МЕШТАНИ Алексинца Марку дају одећу, обућу и старе јоргане. Популарни Тошке каже да му много помажу људи из кафића ”Виуридика”, затим, Немања звани Немац, Злаја и девојка Вања. Вели и да је ко зна колико гратис бурека појео код Миловановића у пекари и да је свима њима захвалан. Баш као и онима, који га запосле као обезбеђење за вече, где заради око 500 динара.

ЖЕЛИ КАМП-ПРИКОЛИЦУ

- БИО бих пресрећан када бих могао да сакупим новац, па да купим неку половну камп-приколицу, или када ми би неки добар човек поклонио своју, која му више није потребна - скроман је Тошковић. - Поставио бих је овде негде у Алексинцу, да ником не смета, и, коначно, осетио топлину дома.