Beskućnik sa Internet sajtom

Marko je do nedavno spavao u napuštenim kolima, a od kada je počela zima spava u ulazima zgrada. U stari automobil, koji je njegov jedini dom, vratiće se, kaže, čim otopli.

Marko kaže da je češće gladan nego sit, ali da novac do kojeg dođe radije potroši na boravak u Internet kafeu nego za hranu.

Nedavno su mu prijatelji otvorili veb-sajt jer je svima želeo da ispriča svoju životnu priču. Na Fejsbuku ima preko stotinu prijatelja i najsrećniji je dok komunicira sa njima.

Marko živi od milostinje Aleksinčana kojima je ovaj mladić omiljeni lik u gradu. On do skoro nije imao ni ličnu kartu jer godinama u nazad nema prebivalište.

Da bi ispunio ovu zakonsku obavezu prijavljen je na adresi jednog prijatelja i uskoro će dobiti ovaj dokument. Kaže da je njegov san da pronađe posao i da ima svoju sobu i kupatilo.

Beskućnik na internetu

M. RISTOVIĆ, Večernje novosti

ALEKSINAC - Ja sam Toške, prvi beskućnik u Srbiji koji ima sajt na Internetu. Rom sam, polupismen i nagluv. Ne kradem, ne pijem i ne drogiram se. Plačem tri puta dnevno, najmanje. Ovako Marko Tošković (20) opisuje sebe na veb-strani, uz konstataciju da više voli Internet nego hranu.

Po zanimanju ”skitničar”, Tošković poslednjih godina živi u Aleksincu, gde je donedavno spavao u napuštenim kolima, a otkada je počela zima, skućio se u jednoj šupi. Najveći deo dana provodi u internet-kafeu u Aleksincu.

Nedavno mu je poznanik Milan otvorio veb-sajt, jer je svima želeo da predstavi svoju životnu priču. Sada i preko ”Fejsbuka” komunicira sa prijateljima. Kaže da Internet verovatno ima veze sa njegovim odrastanjem, jer je ceo život hteo da ima porodicu.

Ovaj internet-surfer, doskora bez stalne adrese, rođen je u Kruševcu. Posle smrti majke, otac ga je nejakog odveo u Dom za nezbrinutu decu u Aleksincu, odakle je posle šestog razreda prebačen u niški

Zavod za vaspitanje omladine. Međutim, iz Niša se vratio u Aleksinac, gde je postao omiljen.

- Želim da nađem stalan posao i da se oženim, da imam kuću, ženu i decu, i kuče i mače - iznosi Marko svoje želje. - Znam da radim fizičke poslove, da cepam drva, čistim ulice i raznosim kante. Lepo i pevam, pa bih voleo da budem zabavljač na televiziji.

Tošković je nedavno i zvanično postao stanovnik Aleksinca, jer je uspeo da obezbedi formalno prebivalište u ovom gradu na adresi jednog prijatelja. Potom je, končano, izvadio i ličnu kartu, pa sada može da ostvari pravo na lečenje i socijalnu pomoć države.

- Već je dobio prvu jednokratnu pomoć - kaže Dušica Stojadinović, direktorka Centra za socijalani rad u Aleksincu. - Kada ispuni uslov da je zvanično žitelj ovog grada šest meseci, ostvariće pravo i na puna socijalna primanja. Marka u gradu svi vole. Pre neko veče kupila sam mu pljeskavicu i dala novac za kafu. Tako mu pomažu i drugi.

Zbog toga ovaj mladić veli da osobe kao on uopšte nisu sirotinja.

- Jeste da nemam ništa, ali zato imam prijatelje - konstatuje Marko.

ZAHVALNOST

MEŠTANI Aleksinca Marku daju odeću, obuću i stare jorgane. Popularni Toške kaže da mu mnogo pomažu ljudi iz kafića ”Viuridika”, zatim, Nemanja zvani Nemac, Zlaja i devojka Vanja. Veli i da je ko zna koliko gratis bureka pojeo kod Milovanovića u pekari i da je svima njima zahvalan. Baš kao i onima, koji ga zaposle kao obezbeđenje za veče, gde zaradi oko 500 dinara.

ŽELI KAMP-PRIKOLICU

- BIO bih presrećan kada bih mogao da sakupim novac, pa da kupim neku polovnu kamp-prikolicu, ili kada mi bi neki dobar čovek poklonio svoju, koja mu više nije potrebna - skroman je Tošković. - Postavio bih je ovde negde u Aleksincu, da nikom ne smeta, i, konačno, osetio toplinu doma.