Висећи над провалијом, ручно зауставио воз без кочница, тик испред клисуре!

Зоран Симоновић (62), запослен у ЈП ''Железнице Србије'', спасио је сигурне смрти више од 50 путника у возу ''швеђанка'', коме су отказале кочнице, тако што је изашао кроз прозор воза и, висећи над провалијом, успео да, држећи се за кров, пређе неколико метара и ручно укочи воз, који се кретао брзином од 70 километара на час. Воз се, како се испоставило, зауставио једва два километра од Сврљишке клисуре, дубоке, на појединим местима, и до - 50 метара!

- Кренули смо из Ниша ка Зајечару, возом број 2746 – прича уморним гласом Симоновић, кога смо пронашли у планини више зајечарског села Дубочане, како сече дрва.

Каже, морао је да дође овде да ''радом покуша да се ослободи стреса, који га је тек сада стигао''.

- Прошли смо Громадски тунел и станицу Хаџиће, када ми је колега казао: ''Зоки, бре, почели смо да губимо ваздух, отказују нам кочнице''.

Симоновић, који као железничар ради већ 35 година, одмах је позвао машиновођу, који је зауставио воз.

- Позвали смо мајсторе у депоу у Зајечару и казали шта се догодило – наставља Симоновић. - Док смо чекали даља упутства, приметили смо да је воз, сам од себе, почео да се креће. У тренутку сам схватио да су смо остали без ваздуха и да су кочнице – потпуно отказале!

Воз је кренуо низбрдо, под косином од 12 процената. Ништа више није могло да га заустави. У возу су била, каже Симоновић, око 50 путника, од чега највише деце.

- Деца су почела да се хватају за главу и вриште, али смо их колега и ја некако смирили – надовезује се Симоновић. - Казали смо им да је све у реду и успели смо да спречимо панику. Али, у међувремену воз је повећавао брзину!

Железничари су позвали станицу у Сврљигу и казали да сместа обезбеде све пружне прелазе ''јер постоји реална опасност да воз исклизне из шина''.

- Кроз станицу у Сврљигу прошли смо брзином од 75 километара на сат, буквално смо ''клизили'' по шинама – још увек је узнемирен Симоновић.

- Знао сам да се приближавамо Сврљишкој клисури, где машиновођа није имао ни теоретске шансе да задржи контролу над возом. Гледали смо, буквално, смрти у очи. Кроз главу ми је само пролетела слика несреће у црногорској Дивачи, када је погинуло на десетине људи.

У том тренутку, Зоранов колега је, више за себе, казао: ''Погинућемо, готово је. Једино када би могли да стигнемо до чеоне славине и да је ручно окренемо, то би зауставило воз''.
- Ни тренутка нисам размишљао, јер смо сви, ионако, већ били мртви – стресе се Симоновић. - Отворио сам прозор и рукама се ухватио за кров. Видео сам, за тренутак, провалију испод себе. А, онда сам све избацио из главе. Размишљао сам само да морам да пређем тих неколико метара и стигнем до чеоне славине.

Милиметар по милиметар, надљудском снагом, кретао се Симоновић, док се прстима, као канџама, држао за кров воза. Свом силином га је ударала ваздушна струја, али он није одустајао.

- Осетио сам под руком ретровизор воза и ухватио се за њега – са видним олакшањем казује Симоновић. - Схватио сам да сам успео, али нисам још веровао. Помолио сам се у себи: ''Немој, молим те, Боже, сада да ме оставиш''.

Зоран је успео да се пребаци на платформу, где се налазила чеона славина. Грозничаво је, борећи се са нападом панике, почео да је окреће. Није ни приметио када ју је заврнуо до краја.

- Само се сећам да је воз почео да успорава – хукну Зоран. - Стао је тек после десетак минута. Поледао сам где смо. Били смо на једва два километра од Сврљишке клисуре. Још десетак минута и сви би погинули. Али, Богу хвала, остадосмо живи.

Симоновић се вратио у воз, а путници су тек тада почели да вриште. Један од њих је Зорану казао: ''Мајсторе, могли сте да погинете''.

- Ћути, бре – подвикнуо сам. - Сви смо могли да изгинемо. Бог нас је погледао. Остали смо живи...

НАГРАДА
Надлежни у Зајечару су генералном директору ''Србија карго'' да нгараде Симоновића.
- Не знам – рече Зоран, на наше питање да ли је награђен. - Обећали су, ваљда, да ће ми запослити сина, а мени дати 50 хиљада динара. Али, још увек ништа нисам добио написмено.