Промена курса: Милић се данас ограђује од листа чекања на којима је градио политички бренд и освајао симпатије јавности?!

Према његовој садашњој верзији, идеја за такав начин рада није била његова, већ његових млађих колега.

Такав став отвара питање због чега се данас од приче која је годинама била један од најпрепознатљивијих делова његовог јавног наступа прави нешто од чега се сада дистанцира. Управо је укидање листа чекања годинама представљано као један од његових највећих професионалних успеха, а та препознатљивост касније је постала и важан део његовог политичког наступа.

Међутим, постоји и друга страна приче о којој се знатно мање говори – његова тадашња формална одговорност.

„Када се листа чекања утврђује у организационој јединици клиничког центра, сагласност на одлуку о стављању пацијента на листу чекања даје се на нивоу те организационе јединице“, наводило се у пропису који је важио у време док је Драган Милић руководио клиником.

То значи да Милић није био неко ко је у време постојања листа чекања био ван система и без одговорности за његово функционисање. Напротив, био је на челу клинике на којој су листе постојале, а пропис му је давао формалну улогу у поступку стављања пацијената на листу.

Зато се данас сасвим логично поставља питање: ако је укидање листа чекања било један од највећих успеха којим се Милић годинама представљао јавности, како је могуће да се сада од идеје рада викендом и начина на који је проблем решаван дистанцирањем представља као нешто што су осмислиле његове млађе колеге?

Није спорно да су лекари и медицински тимови могли да дају иницијативе и предлажу решења. Спорно је то што се данас готово губи из вида чињеница да је Милић у време постојања листа био руководилац клинике која је тим системом управљала.

Зато прича о „укидању листа чекања“ не може да почне оног тренутка када су листе нестале. Мора да почне и питањем како су оне уопште настале и ко је у систему имао одговорност док су постојале.

Ако је Милић тада био руководилац клинике, а данас укидање листа представља као велики професионални успех, јавност има право да добије потпун одговор на питање где почиње његова одговорност, а где се завршава заслуга његових колега.

Јер, ако је једна прича годинама била темељ његове јавне препознатљивости, онда би јавност требало да чује целу причу – не само њен најуспешнији део.