Promena kursa: Milić se danas ograđuje od lista čekanja na kojima je gradio politički brend i osvajao simpatije javnosti?!

Prema njegovoj sadašnjoj verziji, ideja za takav način rada nije bila njegova, već njegovih mlađih kolega.

Takav stav otvara pitanje zbog čega se danas od priče koja je godinama bila jedan od najprepoznatljivijih delova njegovog javnog nastupa pravi nešto od čega se sada distancira. Upravo je ukidanje lista čekanja godinama predstavljano kao jedan od njegovih najvećih profesionalnih uspeha, a ta prepoznatljivost kasnije je postala i važan deo njegovog političkog nastupa.

Međutim, postoji i druga strana priče o kojoj se znatno manje govori – njegova tadašnja formalna odgovornost.

„Kada se lista čekanja utvrđuje u organizacionoj jedinici kliničkog centra, saglasnost na odluku o stavljanju pacijenta na listu čekanja daje se na nivou te organizacione jedinice“, navodilo se u propisu koji je važio u vreme dok je Dragan Milić rukovodio klinikom.

To znači da Milić nije bio neko ko je u vreme postojanja lista čekanja bio van sistema i bez odgovornosti za njegovo funkcionisanje. Naprotiv, bio je na čelu klinike na kojoj su liste postojale, a propis mu je davao formalnu ulogu u postupku stavljanja pacijenata na listu.

Zato se danas sasvim logično postavlja pitanje: ako je ukidanje lista čekanja bilo jedan od najvećih uspeha kojim se Milić godinama predstavljao javnosti, kako je moguće da se sada od ideje rada vikendom i načina na koji je problem rešavan distanciranjem predstavlja kao nešto što su osmislile njegove mlađe kolege?

Nije sporno da su lekari i medicinski timovi mogli da daju inicijative i predlažu rešenja. Sporno je to što se danas gotovo gubi iz vida činjenica da je Milić u vreme postojanja lista bio rukovodilac klinike koja je tim sistemom upravljala.

Zato priča o „ukidanju lista čekanja“ ne može da počne onog trenutka kada su liste nestale. Mora da počne i pitanjem kako su one uopšte nastale i ko je u sistemu imao odgovornost dok su postojale.

Ako je Milić tada bio rukovodilac klinike, a danas ukidanje lista predstavlja kao veliki profesionalni uspeh, javnost ima pravo da dobije potpun odgovor na pitanje gde počinje njegova odgovornost, a gde se završava zasluga njegovih kolega.

Jer, ako je jedna priča godinama bila temelj njegove javne prepoznatljivosti, onda bi javnost trebalo da čuje celu priču – ne samo njen najuspešniji deo.