Последња механа на аутопуту

Путници кроз Србију вековима су се окрепљивали у кафанама - механама крај пута, а о онима око Ниша и данас се причају легенде по доброј храни и мераклијском расположењу.

Мада не постоје тачни подаци колико је тих свратишта тачно било док се саобраћај одвијао оним старим - нишким путем, кафана "Марјан" је данас једини преживели "диносаурус" тог времена и налази се између Ниша и Алексинца на само пар метара од аутопута и Коридора 10 који Европу спаја са Малом Азијом.

Додуше, да би се до ње дошло, а да се грубо не прекрше саобраћајни прописи, гости морају да се искључе с аутопута и возе додатих десетак километара до села Дражевац. Већина путника ипак нема толико стрпљења, па паркира аутомобиле у зауставној траци, а затим прескаче сигурносну банкину.И док је за редовне госте то већ постало уобичајено, дотле се они, који дођу први пут, забезекну када виде да то чине и министри, градоначелници, глумци, певачи, спортисти...

Пре неколико месеци, један од гостију је чак усликао и градоначелника Београда Драгана Ђиласа како такође прескаче, али сам ја ту заиста немоћан. Госте преклињем да то не раде, али ништа не вреди. Чак сам једно време размишљао да поставим високу ограду, али и за то би ми требала одобрење, а већ десет година узалудно куцам на сва могућа врата и покушавам да измолим дозволу за паркинг. Спреман сам да платим и дупло више новца за потребне папире, али кад и добијем неко обећање, ето ти избора, па се власт промени и јово-наново - жали се власник последње механе на аутопуту Драган Марјановић.

Посао је преузео од оца Славољуба који је био надалеко чувени угоститељ јер је пре 50 година измислио "белу вешалицу", а у овој кафани увео принцип - обилато и јефтино.

- У нашој кафани је принцип да су све салате бесплатне и да их на столу, пред гостом, зависно од годишњег доба, има између шест и 12. Он је измислио и урнебес салату каква се данас служи широм Србије, па погачу испод црепуље и још много тога - прича Марјановић.

Кафана је опремљена у етно стилу, а госте на крају обично изненаде мали рачуни. Звучи потпуно невероватно, али телећа ћорба кошта 30, чашица алкохолног пића само 40 центи, а најскупљи специјалитет с роштиља је 5 евра!

- Мој покојни отац Славољуб, кога су сви звали Марјан по чему је кафана и добила име, дуго се бавио угоститељством. Пре него што је купио ову кафану, десетак дана је стрпљиво седео у њој и посматрао госте. Онда је у својој радној соби два дана рачунао због чега кафана лоше ради. Када је исплатио бившег власника, рекао нам је: "Сад ћемо дати госту што жели - велике порције и ниске цене. Тог светог правила се и ја држим. Кафана ће добро радити само ако се људи у њој пријатно осећају - вели Марјановић.

Славнићеве вешалице и Кићине лепиње

Драган Марјановић каже да нема јавне личности која није барем једном посетила кафану "Марјан", а он је овај посао заволео када је као дечак једно јутро видео у кухињи кошаркашку легенду Зорана Славнића како окреће вешалице, а Драгана Кићановића како вади погаче из пећи.

- Долазе нам гости који имају толико новца да могу да бирају не где ће јести у Србији него у белом свету, а опет се одлучују за моју кафану. Мора да вам после тога буде пуно срце.

Јел то наше Биљанче?

Драган Марјановић препричава и недавну анегдоту када су у ресторану ручали Биљана и Аца Јефтић у друштву прослављеног гитаристе Влатка Стефановског који је носио качкет.

- Аца је накратко напустио сто, а мени прилази један од сталних гостију и пита поверљиво: "Јел то наше Биљанче поред оног с капу?" - насмејао сам се од срца и затим замолио Влатка за заједничку фотографију.

Како је настала "бела вешалица"

"Бела вешалица", чувени роштиљски специјалитет измишљена је пре пола века и то случајно - заслугом Драгановог оца.

- Тада је радио у другом ресторану и гости су наручили вешалицу. Међутим, нестало је меса и он брже боље у оближњу месару. Ко за инат ни тамо није било ни грама од бута. Мој Славољуб се није пуно размишљао већ узео другу класу меса - крменадле, из њих извукао карее. Када их је изнео пред госте они су били у чуду: "Шта ти је ово Марјане?". Снашао се у пар секунди: "Па то је бела вешалица". Већ сутра су стигле и прве наруџбе - прича Драган Марјановић.