Потомци Романових живе у Нишу

На почетку свог романа „Ана Карењина”, руски књижевник Лав Николајевич Толстој написао је: „Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин”. О руској несрећној царској породици Романов више од 90 година све се зна, и ништа се не зна.

Зна се да се после избијања Октобарске револуције 1917. године цар Николај Други Романов одрекао престола и да је са целом својом породицом, са супругом и петоро деце, стављен у кућни притвор. Уз царску породицу остала су само четири највернија пратиоца. За нешто мање од године дана стално су премештани са једног на други крај Русије, да би сви били мучки убијени у Јекатеринбургу, у Уралској области, јула 1918. године. Посмртни остаци царске породице бачени су у окно једног напуштеног рудника где су пронађени тек после 73 године – 1991, после чега је нова, демократска власт Русије свом цару и његовој породици приредила заслужену државну сахрану.

У то време Руска православна црква прогласила је чланове целе царске породицу за свете мученике.

Током Октобарске револуције нису убијени само цар и његова ужа породица, већ много Романових. Постоје поуздани подаци да је 17 чланова породице убијено, а међу њима и брат Николаја Другог, Михаил, стриц цара, царичина рођена сестра и други рођаци. Већина Романових, породично директно или индиректно везаних за самог цара, међутим, успела је да побегне из Русије. Највише их је било у Енглеској, део фамилије снашао се у Француској и Шпанији.

Једна грана породичног стабла царске фамилије Романових живи данас у Србији. У Нишу је Алексије Романов са своја три сина: Иваном, Игором и Алексејем. Сви су, а много доказа указује на то, потомци царске фамилије. За „Политику” Алексије је пристао да исприча своју животну причу и оно што зна о својим прецима:

"Ја сам унук Алексија и Пелагије Романов, који су са својом децом 1917. године побегли на југ Русије, а одатле на Балкан. Према казивању моје покојне мајке, мада морам рећи да се није смело много да прича и деценијама је било забрањено, мој отац Иван, рођен 1895. године, млади официр до одласка из Русије, одвојио се од породице и настанио у Прешеву, а претпоставља се да су остали чланови породице отишли за Грчку и касније на запад Европе. Отац се у Прешеву оженио и ја сам тамо и рођен. Моја мајка Момирка, која подстиче из црногорске породице Петровић, упознала је оца у Прешеву, када је долазила у посету свом ујаку, официру Војске Краљевине Југославије", испричао нам је Алексије.

Иван и Момирка Романов пре Алексија имали су два сина – Виталија и Анатолија, који су, међутим, умрли недуго после рођења:

"И дан-данас на гробљу у Прешеву су два споменика, Виталију и Анатолију. После њих рођени смо ја – 1940, и мој брат Владимир рођен две године касније. Нажалост, врло сам мало запамтио оца. Једне ноћи средином 1943. године упала је група непознатих и наоружаних војника и одвела га. Никада ни мајка, ни брат, ни ја нисмо сазнали шта се с њим догодило", каже Алексије Романов.

Момирка је с двојицом синова напустила Прешево неколико месеци после нестанка супруга и преселила се у Ниш, прича Алексије и додаје:

"Тешко смо живели, али обојица смо се школовали. Владимир је одмах по завршетку факултета отишао у Француску, где је и сада, са својом породицом. И ја сам једно време средином седамдесетих година прошлог века провео у Француској, али нисам могао да издржим, вратио сам се у Србију. У свом првом браку са Загорком родио ми се син Иван, а у другом са Слободанком добио сам још двојицу – Игора и Алексеја. Поново смо почетком осамдесетих отишли у Француску, где смо провели још три године, али вратили смо се у Ниш, где смо и данас.

Неколико пута Алексије је боравио у Русији. Сваком приликом покушавао је да дође до званичних докумената о својим коренима, до породичног стабла Романових. Није му много успевало јер је, каже, кад год је био на добром трагу увек било нових препрека и великих забрана да се распитује и доказује порекло. Увек му је саопштавано да се то мора много платити, тражено му је и по неколико хиљада долара. Ипак, на основу фотографије свог оца, коју чува, и оригиналног венчаног листа деде Алексија и бабе Пелагије (по деди је добио име) из првих година последње деценије 19. века, указивано је да је један од потомака царске породице Романов.

Алексије Романов завршио је два факултета – машински и економски, био је директор у нишком „Нипласту” и у „Будућности” у Белој Паланци. Најстарији Алексијев син Иван је ожењен и има два сина – Петра и Бориса, док Игор и Алексеј још нису засновали своје породице. Живе у заједници са родитељима, Алексијем и Слободанком, и полусестром Душицом. Најмлађи син Алексија – Алексеј, започео је недавно велику потрагу за правим доказима о пореклу ове целе нишке породицем, пише "Политика".