Potomci Romanovih žive u Nišu

Na početku svog romana „Ana Karenjina”, ruski književnik Lav Nikolajevič Tolstoj napisao je: „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način”. O ruskoj nesrećnoj carskoj porodici Romanov više od 90 godina sve se zna, i ništa se ne zna.

Zna se da se posle izbijanja Oktobarske revolucije 1917. godine car Nikolaj Drugi Romanov odrekao prestola i da je sa celom svojom porodicom, sa suprugom i petoro dece, stavljen u kućni pritvor. Uz carsku porodicu ostala su samo četiri najvernija pratioca. Za nešto manje od godine dana stalno su premeštani sa jednog na drugi kraj Rusije, da bi svi bili mučki ubijeni u Jekaterinburgu, u Uralskoj oblasti, jula 1918. godine. Posmrtni ostaci carske porodice bačeni su u okno jednog napuštenog rudnika gde su pronađeni tek posle 73 godine – 1991, posle čega je nova, demokratska vlast Rusije svom caru i njegovoj porodici priredila zasluženu državnu sahranu.

U to vreme Ruska pravoslavna crkva proglasila je članove cele carske porodicu za svete mučenike.

Tokom Oktobarske revolucije nisu ubijeni samo car i njegova uža porodica, već mnogo Romanovih. Postoje pouzdani podaci da je 17 članova porodice ubijeno, a među njima i brat Nikolaja Drugog, Mihail, stric cara, caričina rođena sestra i drugi rođaci. Većina Romanovih, porodično direktno ili indirektno vezanih za samog cara, međutim, uspela je da pobegne iz Rusije. Najviše ih je bilo u Engleskoj, deo familije snašao se u Francuskoj i Španiji.

Jedna grana porodičnog stabla carske familije Romanovih živi danas u Srbiji. U Nišu je Aleksije Romanov sa svoja tri sina: Ivanom, Igorom i Aleksejem. Svi su, a mnogo dokaza ukazuje na to, potomci carske familije. Za „Politiku” Aleksije je pristao da ispriča svoju životnu priču i ono što zna o svojim precima:

"Ja sam unuk Aleksija i Pelagije Romanov, koji su sa svojom decom 1917. godine pobegli na jug Rusije, a odatle na Balkan. Prema kazivanju moje pokojne majke, mada moram reći da se nije smelo mnogo da priča i decenijama je bilo zabranjeno, moj otac Ivan, rođen 1895. godine, mladi oficir do odlaska iz Rusije, odvojio se od porodice i nastanio u Preševu, a pretpostavlja se da su ostali članovi porodice otišli za Grčku i kasnije na zapad Evrope. Otac se u Preševu oženio i ja sam tamo i rođen. Moja majka Momirka, koja podstiče iz crnogorske porodice Petrović, upoznala je oca u Preševu, kada je dolazila u posetu svom ujaku, oficiru Vojske Kraljevine Jugoslavije", ispričao nam je Aleksije.

Ivan i Momirka Romanov pre Aleksija imali su dva sina – Vitalija i Anatolija, koji su, međutim, umrli nedugo posle rođenja:

"I dan-danas na groblju u Preševu su dva spomenika, Vitaliju i Anatoliju. Posle njih rođeni smo ja – 1940, i moj brat Vladimir rođen dve godine kasnije. Nažalost, vrlo sam malo zapamtio oca. Jedne noći sredinom 1943. godine upala je grupa nepoznatih i naoružanih vojnika i odvela ga. Nikada ni majka, ni brat, ni ja nismo saznali šta se s njim dogodilo", kaže Aleksije Romanov.

Momirka je s dvojicom sinova napustila Preševo nekoliko meseci posle nestanka supruga i preselila se u Niš, priča Aleksije i dodaje:

"Teško smo živeli, ali obojica smo se školovali. Vladimir je odmah po završetku fakulteta otišao u Francusku, gde je i sada, sa svojom porodicom. I ja sam jedno vreme sredinom sedamdesetih godina prošlog veka proveo u Francuskoj, ali nisam mogao da izdržim, vratio sam se u Srbiju. U svom prvom braku sa Zagorkom rodio mi se sin Ivan, a u drugom sa Slobodankom dobio sam još dvojicu – Igora i Alekseja. Ponovo smo početkom osamdesetih otišli u Francusku, gde smo proveli još tri godine, ali vratili smo se u Niš, gde smo i danas.

Nekoliko puta Aleksije je boravio u Rusiji. Svakom prilikom pokušavao je da dođe do zvaničnih dokumenata o svojim korenima, do porodičnog stabla Romanovih. Nije mu mnogo uspevalo jer je, kaže, kad god je bio na dobrom tragu uvek bilo novih prepreka i velikih zabrana da se raspituje i dokazuje poreklo. Uvek mu je saopštavano da se to mora mnogo platiti, traženo mu je i po nekoliko hiljada dolara. Ipak, na osnovu fotografije svog oca, koju čuva, i originalnog venčanog lista dede Aleksija i babe Pelagije (po dedi je dobio ime) iz prvih godina poslednje decenije 19. veka, ukazivano je da je jedan od potomaka carske porodice Romanov.

Aleksije Romanov završio je dva fakulteta – mašinski i ekonomski, bio je direktor u niškom „Niplastu” i u „Budućnosti” u Beloj Palanci. Najstariji Aleksijev sin Ivan je oženjen i ima dva sina – Petra i Borisa, dok Igor i Aleksej još nisu zasnovali svoje porodice. Žive u zajednici sa roditeljima, Aleksijem i Slobodankom, i polusestrom Dušicom. Najmlađi sin Aleksija – Aleksej, započeo je nedavno veliku potragu za pravim dokazima o poreklu ove cele niške porodicem, piše "Politika".