Лесковац: како је нестао ,,српски Манчестер?’’

ЛЕСКОВАЦ – Уочи Другог светског рата Лесковац је, као град од 18.000 становника, имао 45 већих и мањих предузећа из 7 индустријских грана, 375 трговачких радњи и 13 великих фирми, од којих је10 пословало са иностранством, 579 регистрованих занатлијских фирми и 200 нерегистрованих занатлија, 150 кафана и 2 солидна хотела, потпуну енергетску независност, 7 новчаних завода, финансирао је привреду сопственим капиталом и бележио експанзију капитала у земљи и иностранству и око 5.000 запослених (277 на 1.000 становника) – подсећа Срђан Димитријевић, познати лесковчаки економиста, председник невладине организације ,,Покрет за Лесковац’’.

После II Светског рата, Лесковац постао једини град на свету чије су фабрике не само одузели, већ којекуда однели и то ослободиоци, не окупатори – сматра овај угледни економиста

-У овом периоду машине и постројења из Лесковца пренета су у 23 града из свих република послератне Југославије, изузев Словеније. Страдала су сва значајнија индустријска предузећа и фабрике, а без посла је остало 1.470 људи, док је реални друштвени производ преполовљен – оцењује Димитријевић.

Димитријевић наводи конкретне податке: у првих 8 послератних година (после II светског рата) из града су однете: фабрика гуме Морава (однета у Ниш, припојена фабрици Вулкан), фабрика гуме Рекорд (пресељена у Београд), фабрика сапуна Јабланица (однета у Крушевац и уступљена Мерими), фабрика сапуна и козметике Кукар (однета у Крушевац, Нови Сад и Осјек), фабрика стоног уље Дубочица (пренета у Урошевац), фабрика текстила Глигорије Петровић и комп”, касније Коста Стаменковић (раскомадана и пренета у Пирот, Подгорицу, Прокупље, Вишеград, Пожаревац, Земун, Београд и Тетово), фабрика кудељних и памучних производа Коста Илиц и синови (пренета у Бачку Паланку и Оџаке), фабрика вунених тканина Лазе Теокаревића (пренета Вартексу - Вараждин и Белишћу из истоименог града), фабрика вунених тканина Јовановића и Поповића (раскомадана и однета незнано куда), штампарско предузеће Покрет, касније Напредак (пренето у Врање, Владичин Хан и Београд), графички завод Соко (најмодернија штампарија од Београда до Ђевђелије, пренета у Београд за потребе Борбе и Политике), штампарско предузеће Млади покрет (пренето незнано куда), штампарско предузеће Жика Обреновић (пренето незнано куда), металско предузеће Монтафон (пренето у Београд), грађевинско предузеће Трудбеник (предато Нишу), Секција за изградњу и одржавање путева у Лесковцу (пресељена у Врање), градска електрична централа (раскомадана и пренета у Никшић, парна пивара Требјеса).

Димитријевић оцењује да је први пут после ослобођења од Турака град Лесковац постао неразвијено подручје средином седамдесетих година. Буђење национализма у Србији и последични распад државе, инфлација, ратови и санкције, материјализовали су се у апсолутизацији и централизацији власти. Током 1991. године донет је, по угледу на Европску повељу о локалној самоуправи, Закон о локалној самоуправи.

-Када се од укупних захватања (160 милиона евра) одузме оно што се финансира у Лесковцу држава (буџет, образовање, здравство, полиција, пензионери итд.) произилази да грађани Лесковца финансирају износом од око 55 милиона евра грађане из других делова земље. То значи, да сваки запослени из Лесковца финансира у просеку остала подручја у Србији са око 2.000 евра годишње, или месечно са 167 евра – оцењује Срђан Димитријевић, познати економиста из Лесковца.

Након октобарских дешавања 2010. године, у земљи су покренути процеси који су друштво и државу усмерили у потпуно супротном правцу од дотадашњег. Међутим, упркос томе, локални политичари нису учинили ништа да би се проблем Лесковца у земљи сагледао на начин који је у складу са његовим реалним димензијама. Чак, док се земља, нарочито последњих година, све више претвара у скупину територијалних група, које се између себе боре на живот и смрт, Лесковац нестаје са животне сцене Србије, предвођен политичарима које и даље поставља и смењује најмоћнија од тих група, она београдска – прецизира Димитријевић.