Бранислав Нушић

Потиче из цинцарске породице Нуша, те му је наденуто име на рођењу Алкибијад.  Тек је са навршених 18 година, након матурирања у родном граду, законски променио име у Бранислав Нушић и под тим именом и постаје познат и упамћен српски писац.

Током Српско-бугарског рата, Бранислав Нушић је водио један вод додбровољаца за обуку, међу којима је био и касније, чувени српски песник Војисла Илић.

Када се рат завршио, Нушић објављује своју чувену, контроверзну песму под називом “Два раба”. У овој песми он исмева српску краљевину, а посебно краља Милана Обреновића, те тиме навлачи гнев тадашње власти и бива осуђен на чак две године робије.

Иако је био осуђиван, Нусшић веч 1889. године добија постављење као писар конзулата у Битољу, а као званичник Министарства спољних послова. Тамо се и оженио четири године касније, ћерком трговца Божидара Ђорђевића. Занимљиво је да је ујак Нушићеве супруге Даринке у то време био управо конзул у Битољу. На југу земље, Нушић проводи читавих десет година, а службу у овом делу земље завршава као вицеконзул у Приштини. Потресна сведочења о страдању српског живља у овом делу Србије, Нушић је преточио у воје дело “Писма конзула”.

Бранислав Нушић је био постављан на разне позиције, те је обављао и дужност: секретара при Министарству просвете, поштанско – телеграфског комесара прве класе при Поштанско – телеграфском одељењу Министарства грађевине, да би од 1904. године почео да обавља дужност управника новосадског Српског народног позоришта. Само годину дана касније, Нушић се сели у свој родни град и почиње интензивно да се бави новинарством. Занимљиво је да се није увек потписивао пуним именом и презименом, већ је често користио псеудоним “Бен Акиба”.

У Београду остаје до 1912. године, када се враћа у Битољ као државни службеник, а само годину дана касније у Скопљу оснива позориште. Тамо остаје све до 1915. године, када у јеку Првог светског рата напушта земљу и борави у Италији, Швајцарској и Француској, све до завршетка рата.

За првог управника такозваног Уметничког одсека при Министарству за просвету, Нушић бива постављен по окончању Првог светског рата. На том месту остаје све до 1923. године, а након тога добија постављење управника сарајевског Народног позоришта, у коме борави све до 1927. године. Потом се враћа у свој родни град, у коме остаје све до смрти, 19. јануара 1938. године. Дан Нушићеве смрти ће остати упамћен по томе што је фасада зграде Народног позоришта у Београду тада била прекривена црним платном, у знак туге због одласка прослављеног српског комедиографа и писца.

Бранислав Нушић је 10. фебруара 1933. године постао редовни члан Српске Академије Наука и Уметности.

Данас се споменик овом српском великану налази у самом центру Београда, у парку прекопута зграде Народног позоришта.

Нушић је био изузетно плодан писац, зато помињемо само нека од његових дела: “Тако је морало бити”, “Ожалошћена породица”, “Покојник”, “Др”, “Госпођа министарка”, “Пут око света”, “Сумњиво лице”, “Хајдуци”, “Аутобиографија” и многа друга. Већина његових комедија се и данас налази на редовном репертоару већине позоришних сцена широм Србије.