Од двора до луднице: Најтрагичнија прича новије српске историје

Принц Ђорђе Карађорђевић, најстарији син кнеза (потом краља) Петра I и кнегиње Зорке, рођен је 8. септембра 1887. године на Цетињу, код деде по мајци, будућег црногорског краља Николе I. Тамо је, уз родитеље, старију сестру Јелену и млађег брата Александра, проводио детињство у некој врсти политичког изгнанства јер је у то време на власти у Србији била династија Обреновић.

Четири године после преране смрти кнегиње Зорке 1890. (у 26. години) кнез Петар се са децом преселио у Женеву. Ђорђе је потом уписао војну школу у Санкт Петербургу, из које је повучен 1903. када је, после Мајског преврата и убиства краља Александра и краљице Драге Обреновић, за новог монарха устоличен његов отац Петар I, а Ђорђе проглашен за престолонаследника. Тада је први пут дошао у Србију у којој ће, као једини Карађорђевић, остати и после рата и где ће и умрети.

Ђорђе је био познат по напраситој нарави и непоштовању ауторитета што га је доводило у многе невоље и коштало чак и круне. Према званичној историји, преломан тренутак у његовој одлуци да абдицира у корист брата Александра била је смрт посилног Стевана Колаковића коју је изазвао сам Ђорђе. Он је био толико бесан на свог дворског послужитеља да га је шутнуо ногом у стомак, од чега је Колаковић преминуо после неколико дана. Дана 27. марта 1909. тада 23-годишњи Ђорђе препустио је будући престо млађем брату.

У мемоарима "Истина о мом животу" Ђорђе пише како је Колаковића ударио јер овај није предао писмо некој девојци, наводно јер га није ни нашао у престолонаследниковој соби. Ђорђе, који иначе није имао добре односе са Драгутином Димитријевићем Аписом (организатором Мајског преврата), председником владе Николом Пашићем, и генералом Петром Живковићем сумњао је да они - у спрези са Александром - кују заверу да га склоне из поретка наслеђивања и нарочито је био погођен нестанком писма јер је то значило да није могао да се узда ни у оданост особе којој се највише поверавао.

Колаковићева смрт искоришћена је за стварање иначе постепено подгреване атмосфере у домаћој и страној јавности да краљ треба да абдицира. Српским политичарима и официрима као ни Аустроугарској није био у милости јер је, без длаке на језику, давао изјаве којима се противио анексији Босне и Херцеговине 1908. и подстрекивао национална осећања док је умеренији и тактичнији Александар деловао као владар с којим се лакше могло "договорити".

У поменутим мемоарима Ђорђе је за Пашића рекао да је "увек хтео да буде први" и да има "власт независну ни од чије воље, ни од народа, ни од краља. Први на његовом путу није био краљ – први сам био ја. Отац стар, пре времена изнемогао и болестан, није представљао опасног противника. Ја сам био млад, енергичнији, и моје је време тек долазило. Требало је, зато, прво сломити мене...

Додуше, и сама игра случаја припомогла му је у томе, али и да није било оног трагичног случаја са Колаковићем, Пашић би се већ снашао", сматра Ђорђе.

За разлику од брата Александра, који никада није учествовао на фронту, Ђорђе је био вешт војник. Учествовао је у оба балканска рата и Првом светском током којег је, септембра 1914, рањен на Мачковом камену. Због неустрашивости у тој борби добио је и орден и велико поштовање у народу.

Требало је да му припадне и нека функција војног команданта, али се Александар постарао га избрише из ратног распореда.

"Отац се никада није помирио с мојом абдикацијом", пише Ђорђе. "Сматрао ме је типичним изданком лозе Карађорђевића, док је за Александра истицао да је крв нашег деде по мајци, црногорског краља Николе Петровића. Први је прек и нагао, а други је злопамтило. Бринуо се за мене, плашио се шта ће бити са мном након његове смрти". Бриге су му се обистиниле.

После смрти Краља Петра 1921. Ђорђе је пао у још већу немилост владајућих кругова на челу са његовим рођеним братом. Лекари су му дијагностиковали шизофренију те је проглашен неспособним за обављање владарских функција и од 1925. до 1941. био је затворен: годину дана на дворском добру у Бељу а потом у Специјалној психијатријској болници у Горњој Топоници у Нишу. Краљ Александар је издао званично саопштење да му је брат нервно оболео.

Према неким сведочењима Ђорђе је заиста био склон испадима, неурачунљивом понашању и опсесијама да га неко шпијунира и прогони али многи су незванично причали да је био жртва сплетки и да су лекарски извештаји измишљени. Неки његови пријатељи, међу којима је био и Мика Петровић Алас, остали су му верни до краја.

Ни кнез Павле, намесник после Александровог убиства у Марсељу 1934, није ослободио Ђорђа из луднице већ су то учинили Немци.

"Судбина се поиграла са мном", пише даље Ђорђе у мемоарима. "У дану када је Србија изгубила слободу, у часу када је цео мој народ постао заточеник, ја сам ослобођен. Ослободили су ме Немци, народ који никада нисам волео и против кога сам се борио целог живота".

Немци су му нудили да буде владар окупиране Србије или барем да се пресели на Бели двор, што је он одбио и тиме стекао поштовање народа и комуниста, због чега је био једини потомак Карађорђевића коме није било одузето држављанство и забрањен боравак у Србији.

После ослобођења Београда Ђорђе се састао са генералом Пеком Дапчевићем да му честита на победи, али је одбио његову понуду да му држава обезбеди аутомобил и личног шофера. Ђорђе је рекао да му је довољан и његов бицикл.

Нова власт му је доделила пензију.

"Има живих сведока који су га више пута видели у Топчидерској шуми у шетњи са Јосипом Брозом", пише историчарка Зорица Јанковић.

Године 1947. оженио се Радмилом Радоњић. Нису имали деце.

Умро је 17. октобра 1972. у Београду, а сахрањен је на Опленцу, у задужбини свога оца.