Od dvora do ludnice: Najtragičnija priča novije srpske istorije

Princ Đorđe Karađorđević, najstariji sin kneza (potom kralja) Petra I i kneginje Zorke, rođen je 8. septembra 1887. godine na Cetinju, kod dede po majci, budućeg crnogorskog kralja Nikole I. Tamo je, uz roditelje, stariju sestru Jelenu i mlađeg brata Aleksandra, provodio detinjstvo u nekoj vrsti političkog izgnanstva jer je u to vreme na vlasti u Srbiji bila dinastija Obrenović.

Četiri godine posle prerane smrti kneginje Zorke 1890. (u 26. godini) knez Petar se sa decom preselio u Ženevu. Đorđe je potom upisao vojnu školu u Sankt Peterburgu, iz koje je povučen 1903. kada je, posle Majskog prevrata i ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović, za novog monarha ustoličen njegov otac Petar I, a Đorđe proglašen za prestolonaslednika. Tada je prvi put došao u Srbiju u kojoj će, kao jedini Karađorđević, ostati i posle rata i gde će i umreti.

Đorđe je bio poznat po naprasitoj naravi i nepoštovanju autoriteta što ga je dovodilo u mnoge nevolje i koštalo čak i krune. Prema zvaničnoj istoriji, preloman trenutak u njegovoj odluci da abdicira u korist brata Aleksandra bila je smrt posilnog Stevana Kolakovića koju je izazvao sam Đorđe. On je bio toliko besan na svog dvorskog poslužitelja da ga je šutnuo nogom u stomak, od čega je Kolaković preminuo posle nekoliko dana. Dana 27. marta 1909. tada 23-godišnji Đorđe prepustio je budući presto mlađem bratu.

U memoarima "Istina o mom životu" Đorđe piše kako je Kolakovića udario jer ovaj nije predao pismo nekoj devojci, navodno jer ga nije ni našao u prestolonaslednikovoj sobi. Đorđe, koji inače nije imao dobre odnose sa Dragutinom Dimitrijevićem Apisom (organizatorom Majskog prevrata), predsednikom vlade Nikolom Pašićem, i generalom Petrom Živkovićem sumnjao je da oni - u sprezi sa Aleksandrom - kuju zaveru da ga sklone iz poretka nasleđivanja i naročito je bio pogođen nestankom pisma jer je to značilo da nije mogao da se uzda ni u odanost osobe kojoj se najviše poveravao.

Kolakovićeva smrt iskorišćena je za stvaranje inače postepeno podgrevane atmosfere u domaćoj i stranoj javnosti da kralj treba da abdicira. Srpskim političarima i oficirima kao ni Austrougarskoj nije bio u milosti jer je, bez dlake na jeziku, davao izjave kojima se protivio aneksiji Bosne i Hercegovine 1908. i podstrekivao nacionalna osećanja dok je umereniji i taktičniji Aleksandar delovao kao vladar s kojim se lakše moglo "dogovoriti".

U pomenutim memoarima Đorđe je za Pašića rekao da je "uvek hteo da bude prvi" i da ima "vlast nezavisnu ni od čije volje, ni od naroda, ni od kralja. Prvi na njegovom putu nije bio kralj – prvi sam bio ja. Otac star, pre vremena iznemogao i bolestan, nije predstavljao opasnog protivnika. Ja sam bio mlad, energičniji, i moje je vreme tek dolazilo. Trebalo je, zato, prvo slomiti mene...

Doduše, i sama igra slučaja pripomogla mu je u tome, ali i da nije bilo onog tragičnog slučaja sa Kolakovićem, Pašić bi se već snašao", smatra Đorđe.

Za razliku od brata Aleksandra, koji nikada nije učestvovao na frontu, Đorđe je bio vešt vojnik. Učestvovao je u oba balkanska rata i Prvom svetskom tokom kojeg je, septembra 1914, ranjen na Mačkovom kamenu. Zbog neustrašivosti u toj borbi dobio je i orden i veliko poštovanje u narodu.

Trebalo je da mu pripadne i neka funkcija vojnog komandanta, ali se Aleksandar postarao ga izbriše iz ratnog rasporeda.

"Otac se nikada nije pomirio s mojom abdikacijom", piše Đorđe. "Smatrao me je tipičnim izdankom loze Karađorđevića, dok je za Aleksandra isticao da je krv našeg dede po majci, crnogorskog kralja Nikole Petrovića. Prvi je prek i nagao, a drugi je zlopamtilo. Brinuo se za mene, plašio se šta će biti sa mnom nakon njegove smrti". Brige su mu se obistinile.

Posle smrti Kralja Petra 1921. Đorđe je pao u još veću nemilost vladajućih krugova na čelu sa njegovim rođenim bratom. Lekari su mu dijagnostikovali šizofreniju te je proglašen nesposobnim za obavljanje vladarskih funkcija i od 1925. do 1941. bio je zatvoren: godinu dana na dvorskom dobru u Belju a potom u Specijalnoj psihijatrijskoj bolnici u Gornjoj Toponici u Nišu. Kralj Aleksandar je izdao zvanično saopštenje da mu je brat nervno oboleo.

Prema nekim svedočenjima Đorđe je zaista bio sklon ispadima, neuračunljivom ponašanju i opsesijama da ga neko špijunira i progoni ali mnogi su nezvanično pričali da je bio žrtva spletki i da su lekarski izveštaji izmišljeni. Neki njegovi prijatelji, među kojima je bio i Mika Petrović Alas, ostali su mu verni do kraja.

Ni knez Pavle, namesnik posle Aleksandrovog ubistva u Marselju 1934, nije oslobodio Đorđa iz ludnice već su to učinili Nemci.

"Sudbina se poigrala sa mnom", piše dalje Đorđe u memoarima. "U danu kada je Srbija izgubila slobodu, u času kada je ceo moj narod postao zatočenik, ja sam oslobođen. Oslobodili su me Nemci, narod koji nikada nisam voleo i protiv koga sam se borio celog života".

Nemci su mu nudili da bude vladar okupirane Srbije ili barem da se preseli na Beli dvor, što je on odbio i time stekao poštovanje naroda i komunista, zbog čega je bio jedini potomak Karađorđevića kome nije bilo oduzeto državljanstvo i zabranjen boravak u Srbiji.

Posle oslobođenja Beograda Đorđe se sastao sa generalom Pekom Dapčevićem da mu čestita na pobedi, ali je odbio njegovu ponudu da mu država obezbedi automobil i ličnog šofera. Đorđe je rekao da mu je dovoljan i njegov bicikl.

Nova vlast mu je dodelila penziju.

"Ima živih svedoka koji su ga više puta videli u Topčiderskoj šumi u šetnji sa Josipom Brozom", piše istoričarka Zorica Janković.

Godine 1947. oženio se Radmilom Radonjić. Nisu imali dece.

Umro je 17. oktobra 1972. u Beogradu, a sahranjen je na Oplencu, u zadužbini svoga oca.