Forbes: Kako do ekonomije visoke dodate vrednosti formulom 35-35-15

Sirovine su razne, od testenine, agro-plastike, opreme za belu i crnu tehniku, bakar, čelik. Zašto i kako Turska? Turska svoju značajnu poziciju u regionalnom lancu snabdevanja nije razvila preko noći. Ona je svoju ulogu razvijala decenijama, pažljivo i strateški, uz jasnu viziju u kom pravcu ekonomija treba da ide. Najznačajniji potezi na ovom putu bili su kreiranje tzv. OIZ (Organizovana industrijska zona) koja podrazumeva da država kupuje zemljište, kompletno ga infrastrukturno oprema (struja, gas, optički internet itd) i nudi ga proizvođačima pod ekstremno povoljnim uslovima.

U praksi, to znači da se može kreirati klaster u kome se na jednom mestu proizvodi lim, pored nje fabrika koja ga seče i oblikuje, a do nje fabrika koja te delove plastificira i sklapa. Efekti su svođenje unutrašnjeg transporta na nulu, razmena znanja i iskustva i smanjenje početnih troškova pokretanja biznisa. Takođe, na ovom putu Turska je pokrenula projekat „Turqualiti“ gde država nije samo davala novac za mašine, već je plaćala do 50% troškova za marketing, istraživanje tržišta, otvaranje skladišta u inostranstvu i uvođenje poslovnih softvera. Naravno, jedna od bitnih mera bilo je i potpisivanje sporazuma sa EU o Carinskoj uniji, koji je značio slobodan protok industrijske robe bez carine između Turske i EU. Pored ovih, postoje i drugi primeri ove prekretnice, od zatvorene ekonomije u 1980-tim, do današnje otvorene i izvozno orijentisane ekonomije.

Srbija svakako ne treba, a ni ne može da kopira Tursku u potpunosti, s obzirom na to da postoje specifične tržišne, kulturološke i demografske značajne razlike. Međutim, kombinacijom najboljih okolnih praksi i elemenata turskog, ali i češkog i slovačkog ekonomskog modela, Srbija može da napravi kvantni skok u rastu BDP i standarda građana (BDP per capita, GINI koeficijent i nivo plata). Međutim, da bismo znali u kom pravcu ekonomija treba da ide, neophodno je da utvrdimo trenutnu situaciju. Finansijski sistem je stabilan na makro nivou, dok privatna potrošnja, odnosno domaća tražnja, beleži rast.

Brojni su izazovi sa kojima se ekonomija suočava: nerazvijen domaći lanac snabdevanja u kome postoji jaz između stranih giganata koji posluju u Srbiji i domaćih MSP (mala i srednja preduzeća) koji ne uspevaju da postanu grupa dobavljača broj 1 (Tier 1 dobavljača), jer nemaju potrebne standarde, kapacitete i tehnologiju; niska produktivnost iskazana kroz strane direktne investicije za radna mesta sa niskim kvalifikacijama koje najveći deo komponenti uvoze, što direktno utiče na kreiranje spoljnotrgovinskog deficita; nedostatak specifičnih inženjerskih profila koji direktno ograničavaju rast kompleksnijih industrija; kao i visokoenergetska intenzivnost koja se oslikava kroz znatno više utrošene energije po jedinici BDP-a u poređenju sa prosekom EU, što domaću industriju čini ranjivijom u trenucima rasta cene energenata, ali i usled predstojećih EU karbonskih taksi (CBAM).

Da bi Srbija dostigla ekonomske pokazatelje uporedivih evropskih zemalja slične veličine, jedan od najsigurnijih pravaca razvoja leži u preusmeravanju fokusa na niše u kojima već posedujemo nukleus znanja ili prirodnih resursa. Podizanjem nivoa prerade sa niskog na visoki, otvorio bi se prostor za postepeno stvaranje privrede visoke dodate vrednosti. Neke od industrija na koje Srbija treba da se fokusira svakako su agrotehnologija i high-end prerađivačka industrija (umesto izvoza sirovina), IKT sektor i napredni inženjering (DeepTech i AI), automobilska, elektro-komponentna, metalska i mašinska industrija, kao i biotehnologija, medicina i farmacija. Kako bi se ove industrije podigle i razvile, a posledično podigle nivo BDP per capita i drugih povezanih ekonomskih pokazatelja, neophodni su preduslovi za njihovo ispunjenje. Osnovni preduslovi mogu se podeliti u pet grupa: regulatorni, obrazovni, finansijski i poreski, bankarski i finansijsko-tržišni, biznis i ekosistemski preduslovi.

Ilustracija 1: Strateški stubovi razvoja

Regulatorni

U okviru regulatornih aspekata, postoji prostor za implementiranje mera koje sistemski stimulišu plasman domaćeg kapitala u razvoj autohtonih tehnoloških rešenja. Prvi korak u tom pravcu jeste uvođenje poreskih podsticaja za ‘anđele investitore’ i etablirane domaće kompanije koje ulažu u rane faze razvoja inovativnih malih i srednjih preduzeća. Omogućavanjem delimičnog odbitka ovih investicija od poreske osnovice, stvorio bi se snažan motiv za diversifikaciju domaćeg kapitala, iz tradicionalnih sektora poput nekretnina ka visokotehnološkim inovacijama sa većim potencijalom rasta.

Druga mera bi podrazumevala fiskalno rasterećenje troškova rada kroz višegodišnji grejs period (payroll tax holiday) na poreze i doprinose za inženjerski i naučno-istraživački kadar angažovan na razvoju registrovanih patenata. Budući da troškovi visokokvalifikovane radne snage predstavljaju najveće opterećenje za MSP u fazi istraživanja i razvoja, ovakav mehanizam bi direktno podigao njihovu globalnu konkurentnost i omogućio im retenciju ključnih talenata. Najzad, važan korak bio bi i novi model dodele državnih subvencija, koji bi podstakao investitore da se više oslone na domaću privredu. Pravo na ove podsticaje moglo bi se usloviti time da kompanije između 40 i 50% svojih komponenti nabavljaju od lokalnih malih i srednjih preduzeća. Na taj način bi se strani kapital prirodno povezao sa našim tržištem, a domaće firme bi dobile sigurnu priliku da postanu deo velikih lanaca snabdevanja.

Obrazovni

Ekonomiju visoke vrednosti nije moguće graditi na manuelnim radnicima, već na inženjerima i profesionalnom menadžementu. S tim u vezi, potrebna je reforma dualnog obrazovanja, kojim bi se fokus sa zanata niskog nivoa, prebacio na visokotehnološke zanate, kao što su mehatroničari, operateri na CNC mašinama, tehničari za automatizaciju i industrijsku robotiku. Takođe, potrebno je formiranje zajedničkih laboratorija fakulteta i privrede. Kroz ovaj model, država bi finansirala razvojne centre unutar univerziteta u kojima bi MSP mogla da testiraju svoje proizvode i tako izbegnu sopstvena ulaganja u opremu, koja inače iznose između 300.000 i milion evra. Na taj način, domaći preduzetnici bi dobili pristup vrhunskoj opremi, koja bi im omogućila da značajno skrate put od inovacije do tržišta.

Finansijski i poreski

Uvođenjem poreskog kredita za automatizaciju (0% poreza na reinvestirani profit) omogućilo bi se podsticanje kompanija da modernizuju svoje proizvodne kapacitete i samim tim povećaju produktivnost. U praksi, to bi podrazumevalo da ukoliko kompanija investirani profit uloži u automatizaciju ili kupovinu softvera, taj profit treba potpuno da bude oslobođen poreza. Druga inicijativa bi podrazumevala refundiranje najvećeg dela sertifikacije i audita MSP, s obzirom da je to jedan od većih preduslova za izlazak na strana tržišta.

Bankarski i finansijsko-tržišni

Finansijsko tržište u Srbiji je dominantno bankocentrično, što znači da se kompanije u 80% slučajeva obraćaju komercijalnim bankama kada imaju potrebu za dodatnim kapitalom. Dodatni problem je što su banke izuzetno konzervativne i fokusirane na obezbeđenje nekretninama, što umnogome koči inovativna MSP. U tom smislu, u prvom redu neophodno je razviti tržište alternativnih izvora finansiranja (Venture Capital i Private Equiti). I dok je Venture Capital scena u Srbiji poslednjih godina značajno napredovala, Private Equiti ostaje kao karika koja najviše nedostaje. U praksi, ovo bi značilo da osnivači firmi koji su svoj biznis pokrenuli 90-tih ili 2000-tih, sada dolaze u godine kada nemaju naslednike ili su stigle do plafona rasta. Takođe, oni nemaju ni znanja ni kapitala da firmu od pet miliona evra podignu na 30 miliona evra prihoda. Uloga domaćeg Private Equiti fonda nije u davanju kredita, već kapitala u zamenu za vlasnički udeo u kompaniji. Ovim bi domaće kompanije dobile novac za kupovinu naprednih tehnologija, što bi im omogućilo kvalitetnije proizvode i sigurniji plasman na ino tržišta, ali i profesionalni menadžment, kao značajnu karakteristiku poslovanja PE fondova.

Biznis i ekosistemski preduslovi

Kreiranje specijalizovanih regionalnih klastera po uzoru na turske klastere, podrazumevalo bi povezivanje kompanija, naučno-istraživačkih tela i lokalnih samouprava unutar geografskih oblasti i regiona, što bi omogućilo podizanje produktivnosti, konkurentnosti, inovacija, ekonomskog razvoja i regionalne ujednačenosti. Prvi korak je prepoznavanje specifičnih snaga svakog regiona (Vojvodina – poljoprivreda, Šumadija i Zapadna Srbija – automobilska, metalska, prerada voća, Južna i Istočna Srbija – elektronika, održivo rudarstvo, Beograd – visoke tehnologije), a potom uspostavljanje trostruke spirale saradnje, kojim bi se omogućio zajednički i lakši nastup na ino-tržištima, konkurisanje za EU fondove, ali i podelu troškova laboratorije, transporta, razvoja novih proizvoda i drugo. Takođe, bitan aspekt ovog stuba je i neophodna profesionalizacija menadžmenta. Trenutno, u mnogim kompanijama u Srbiji, osnivač je u isto vreme i direktor i finansijski direktor, bavi se i nabavkom i mnogim drugim aktivnostima. Preduslov za rast je delegiranje i zapošljavanje iskusnih i školovanih menadžera koji razumeju i znaju kako raste biznis i izvan granica Srbije.

Kao rezultat implementacije predloženih inicijativa, privreda bi prešla sa modela sklapanja na model generisanja visoke dodate vrednosti, dok bi se struktura učešća domaćih faktora u finalnoj ceni značajno promenila, čime bi se osigurao ubrzani rast BDP-a.

Ilustracija 2: Privredni model „proizvođača sa niskom maržom“ vs. „kreatora vrednosti sa visokom maržom“

Ekonomski model dodate vrednosti podrazumevao bi smanjenje učešća uvoznih sirovina u finalnim proizvodima sa 80% na 35%, povećanje učešća plata u ukupnoj vrednosti finalnog proizvoda sa 15% na 35%, kao i povećanje prosečne EBITDA marže (operativni profit) sa 5% na 15%. Ovaj model izveden je iz realnih pokazatelja irskog, češkog i slovačkog ekonomskog modela i predstavlja jedini matematički održiv put ka rastu BDP-a per capita i dostizanju nivoa plata koji je u nivou zemalja Centralne i Istočne Evrope (CEE).

Glavni efekti sprovođenja predložene strategije doneli bi merljive makroekonomske i mikroekonomske rezultate.

• Rast BDP per capita: pomeranjem sa sklapajuće na industriju dodate vrednosti, zadržava se profit u zemlji, što društvo direktno gura van zamke srednjeg dohotka
• Smanjenje spoljnotrgovinskog deficita: domaća supstitucija dela kineskih i turskih sirovina, smanjuje uvozni udeo sirovina u finalnom proizvodu
• Otpornost na globalne šokove: formiranje mreže domaćih Tier 1 dobavljača, smanjuje se ranjivost na logističke krize i EU karbonske takse (CBAM)
• Razvoj humanog kapitala: kreiranje potrebe za visokoškolskim kadrovima ne samo u uslužnom nego i u industrijskom sektoru

Pravi putokaz za razvoj domaće ekonomije leži u uspešnim primerima zemalja Centralne i Istočne Evrope sa sličnim brojem stanovnika. Ipak, samo poređenje je tek početak. Pravi iskorak zahteva automatizaciju, pametnu specijalizaciju i reformu finansijskog tržišta, čime bi se kreirao potencijal za transformaciju Srbije u visokotehnološki centar Balkana. To nije ostvarivo čistim kopiranjem drugih poslovnih i ekonomskih modela, već kroz jaku sinergiju države, privrede i nauke.

Detaljnije: Forbes Srbija