Форбес: Како до економије високе додате вредности формулом 35-35-15

Сировине су разне, од тестенине, агро-пластике, опреме за белу и црну технику, бакар, челик. Зашто и како Турска? Турска своју значајну позицију у регионалном лanцу снабдевања није развила преко ноћи. Она је своју улогу развијала деценијама, пажљиво и стратешки, уз јасну визију у ком правцу економија треба да иде. Најзначајнији потези на овом путу били су креирање тзв. ОИЗ (Организована индустријска зона) која подразумева да држава купује земљиште, комплетно га инфраструктурно опрема (струја, гас, оптички интернет итд) и нуди га произвођачима под екстремно повољним условима.

У пракси, то значи да се може креирати кластер у коме се на једном месту производи лим, поред ње фабрика која га сече и обликује, а до ње фабрика која те делове пластифицира и склапа. Ефекти су свођење унутрашњег транспорта на нулу, размена знања и искуства и смањење почетних трошкова покретања бизниса. Такође, на овом путу Турска је покренула пројекат „Turqualiti“ где држава није само давала новац за машине, већ је плаћала до 50% трошкова за маркетинг, истраживање тржишта, отварање складишта у иностранству и увођење пословних софтвера. Наравно, једна од битних мера било је и потписивање споразума са ЕУ о Царинској унији, који је значио слободан проток индустријске робе без царине између Турске и ЕУ. Поред ових, постоје и други примери ове прекретнице, од затворене економије у 1980-тим, до данашње отворене и извозно оријентисане економије.

Србија свакако не треба, а ни не може да копира Турску у потпуности, с обзиром на то да постоје специфичне тржишне, културолошке и демографске значајне разлике. Међутим, комбинацијом најбољих околних пракси и елемената турског, али и чешког и словачког економског модела, Србија може да направи квантни скок у расту БDP и стандарда грађана (БDП per capita, ГИНИ коефицијент и ниво плата). Међутим, да бисмо знали у ком правцу економија треба да иде, неопходно је да утврдимо тренутну ситуацију. Финансијски систем је стабилан на макро нивоу, док приватна потрошња, односно домаћа тражња, бележи раст.

Бројни су изазови са којима се економија суочава: неразвијен домаћи лanац снабдевања у коме постоји јаз између страних гиганата који послују у Србији и домаћих МСП (мала и средња предузећа) који не успевају да постану група добављача број 1 (Tier 1 добављача), јер немају потребне стандарде, капацитете и технологију; ниска продуктивност исказана кроз стране директне инвестиције за радна места са ниским квалификацијама које највећи део компоненти увозе, што директно утиче на креирање спољнотрговинског дефицита; недостатак специфичних инжењерских профила који директно ограничавају раст комплекснијих индустрија; као и вisoкоенергетска интензивност која се осликава кроз знатно више утрошене енергије по јединици БDP-а у поређењу са просеком ЕУ, што домаћу индустрију чини рањивијом у тренуцима раста цене енергената, али и услед предстојећих ЕУ карбонских такси (CBAM).

Да би Србија достигла економске показатеље упоредивих европских земаља сличне величине, један од најсигурнијих праваца развоја лежи у преусмеравању фокуса на нише у којима већ поседујемо нуклеус знања или природних ресурса. Подизањем нивоа прераде са ниског на вisoки, отворио би се простор за постепено стварање привреде вisoке додате вредности. Неке од индустрија на које Србија треба да се фокусира свакако су агротехнологија и high-end прерађивачка индустрија (уместо извоза сировина), ИКТ сектор и напредни инжењеринг (DeepTech и AI), аутомобилска, електро-компонентна, металска и машинска индустрија, као и биотехнологија, медицина и фармација. Како би се ове индустрије подигле и развиле, а последично подигле ниво БДП per capita и других повезаних економских показатеља, неопходни су предуслови за њихово испуњење. Основни предуслови могу се поделити у пет група: регулаторни, образовни, финансијски и порески, банкарски и финансијско-тржишни, бизнис и екосистемски предуслови.

Илустрација 1: Стратешки стубови развоја

Регулаторни

У оквиру регулаторних аспеката, постоји простор за имплементирање мера које системски стимулишу пласман домаћег капитала у развој аутохтоних технолошких решења. Први корак у том правцу јесте увођење пореских подстицаја за ‘анђеле инвеститоре’ и етаблиране домаће компаније које улажу у ране фазе развоја иновативних малих и средњих предузећа. Омогућавањем делимичног одбитка ових инвестиција од пореске основице, створио би се снажан мотив за диверсификацију домаћег капитала, из традиционалних сектора popут некретнина ка вisoкотехнолошким иновацијама са већим потенцијалом раста.

Друга мера би подразумевала фискално растерећење трошкова рада кроз вишегодишњи грејс период (payroll tax holiday) на порезе и доприносе за инжењерски и научно-истраживачки кадар ангажован на развоју регистрованих патената. Будући да трошкови вisoкоквалификоване радне снаге представљају највеће оптерећење за МСП у фази истраживања и развоја, овакав механизам би директно подигао њихову глобалну конкурентност и омогућио им ретенцију кључних талената. Најзад, важан корак био би и нови модел доделе државних субвенција, који би подстакао инвеститоре да се више ослоне на домаћу привреду. Право на ове подстицаје могло би се условити тиме да компаније између 40 и 50% својих компоненти набављају од локалних малих и средњих предузећа. На тај начин би се страни капитал природно повезао са нашим тржиштем, а домаће фирме би добиле сигурну прилику да постану део великих lanаца снабдевања.

Образовни

Економију вisoке вредности није могуће градити на мануелним радницима, већ на инжењерима и професионалном менаџементу. С тим у вези, потребна је реформа дуалног образовања, којим би се фокус са заната ниског нивоа, пребацио на вisoкотехнолошке занате, као што су мехатроничари, оператери на CNC машинама, техничари за аутоматизацију и индустријску роботику. Такође, потребно је формирање заједничких лабораторија факултета и привреде. Кроз овај модел, држава би финансирала развојне центре унутар универзитета у којима би МСП могла да тестирају своје производе и тако избегну сопствена улагања у опрему, која иначе износе између 300.000 и милион евра. На тај начин, домаћи предузетници би добили приступ врхунској опреми, која би им омогућила да значајно скрате пут од иновације до тржишта.

Финансијски и порески

Увођењем пореског кредита за аутоматизацију (0% пореза на реинвестирани профит) омогућило би се подстицање компанија да модернизују своје производне капацитете и самим тим повећају продуктивност. У пракси, то би подразумевало да уколико компанија инвестирани профит уложи у аутоматизацију или куповину софтвера, тај профит треба потпуно да буде ослобођен пореза. Друга иницијатива би подразумевала рефундирање највећег дела сертификације и аудита МСП, с обзиром да је то један од већих предуслова за излазак на страна тржишта.

Банкарски и финансијско-тржишни

Финансијско тржиште у Србији је доминантно банкоцентрично, што значи да се компаније у 80% случајева обраћају комерцијалним банкама када имају потребу за додатним капиталом. Додатни проблем је што су банке изузетно конзервативне и фокусиране на обезбеђење некретнинама, што умногоме кочи иновативна МСП. У том смислу, у првом реду неопходно је развити тржиште алтернативних извора финансирања (Venture Capital и Private Equiti). И док је Venture Capital сцена у Србији последњих година значајно напредовала, Private Equiti остаје као карика која највише недостаје. У пракси, ово би значило да оснивачи фирми који су свој бизнис покренули 90-тих или 2000-тих, сада долазе у године када немају наследнике или су стигле до плафона раста. Такође, они немају ни знања ни капитала да фирму од пет милиона евра подигну на 30 милиона евра прихода. Улога домаћег Private Equiti фонда није у давању кредита, већ капитала у замену за власнички удео у компанији. Овим би домаће компаније добиле новац за куповину напредних технологија, што би им омогућило квалитетније производе и сигурнији пласман на ино тржишта, али и професионални менаџмент, као значајну карактеристику пословања ПЕ фондова.

Бизнис и екосистемски предуслови

Креирање специјализованих регионалних кластера по узору на турске кластере, подразумевало би повезивање компанија, научно-истраживачких тела и локалних самоуправа унутар географских области и региона, што би омогућило подизање продуктивности, конкурентности, иновација, економског развоја и регионалне уједначености. Први корак је препознавање специфичних снага сваког региона (Војводина – пољопривреда, Шумадија и Западна Србија – аутомобилска, металска, прерада воћа, Јужна и Источна Србија – електроника, одрживо рударство, Београд – вisoке технологије), а потом успостављање троструке спирале сарадње, којим би се омогућио заједнички и лакши наступ на ино-тржиштима, конкурисање за ЕУ фондове, али и поделу трошкова лабораторије, транспорта, развоја нових производа и друго. Такође, битан аспект овог стуба је и неопходна професионализација менаџмента. Тренутно, у многим компанијама у Србији, оснивач је у исто време и директор и финансијски директор, бави се и набавком и многим другим активностима. Предуслов за раст је делегирање и запошљавање искусних и школованих менаџера који разумеју и знају како расте бизнис и изван граница Србије.

Као резултат имплементације предложених иницијатива, привреда би прешла са модела склапања на модел генерисања вisoке додате вредности, док би се структура учешћа домаћих фактора у финалној цени значајно променила, чиме би се осигурао убрзани раст БDP-а.

Илустрација 2: Привредни модел „произвођача са ниском маржом“ вс. „креатора вредности са вisoком маржом“

Економски модел додате вредности подразумевао би смањење учешћа увозних сировина у финалним производима са 80% на 35%, повећање учешћа плата у укупној вредности финалног производа са 15% на 35%, као и повећање просечне ЕБИТДА марже (оперативни профит) са 5% на 15%. Овај модел изведен је из реалних показатеља ирског, чешког и словачког економског модела и представља једини математички одржив пут ка расту БDP-а per capita и достизању нивоа плата који је у нивоу земаља Централне и Источне Европе (CEE).

Главни ефекти спровођења предложене стратегије донели би мерљиве макроекономске и микроекономске резултате.

• Раст БDP per capita: померањем са склапајуће на индустрију додате вредности, задржава се профит у земљи, што друштво директно гура ван замке средњег дохотка
• Смањење спољнотрговинског дефицита: домаћа супституција дела кинеских и турских сировина, смањује увозни удео сировина у финалном производу
• Отпорност на глобалне шокове: формирање мреже домаћих Tier 1 добављача, смањује се рањивост на логистичке кризе и ЕУ карбонске таксе (CBAM)
• Развој хуманог капитала: креирање потребе за вisoкошколским кадровима не само у услужном него и у индустријском сектору

Прави путоказ за развој домаће економије лежи у успешним примерима земаља Централне и Источне Европе са сличним бројем становника. Ипак, само поређење је тек почетак. Прави искорак захтева аутоматизацију, паметну специјализацију и реформу финансијског тржишта, чиме би се креирао потенцијал за трансформацију Србије у вisoкотехнолошки центар Балкана. То није оствариво чистим копирањем других пословних и економских модела, већ кроз јаку синергију државе, привреде и науке.

Детаљније: Форбес Србија