Осврт: Ко треба да се стиди?

Макар су све агенције и аналитичари, непристрасни новинари, кладионице, и прост народ на крају, мада је питање ко је то прост и шта би то значило, сви су типовали на будућег победника. Актуелног премијера државе. Тако да сада имамо истовремено председника и премијера у истој личности! И кад је то све тако, зашто смо онда потрошили онолики новац на изборе?

Е, сада да видимо ко треба да се стиди и зашто? Полазим од себе. Стидим се што нисам гласао победника. Дао сам глас човеку који је остварио занемарљив резултат. У процентима. Дакле, нисам видео колико је добро у Србији. То што је толико добро и напредно, народ опажа. И гласа онога ко је за тако нешто заслужан. Више од половине изашлих на изборе гласали су победника. Народ види оно што ја и мени слични не примећујемо. И зато треба да се стидимо. Јер, што рече премијер и новоизабрани председник „стидим се колико нам добро иде“. То се мисли на Србију и народ у Србији!

А народ, рекосмо, увиђа све благодети. У селу Бублици код Прокупља, од 92 грађана који су гласали, 91 је гласао за најбољег. Само један гласач заокружио је двојицу кандидата и листић је неважећи. Међутим, пронашли су га ко је. Није у питању саботер и неко ко подмеће клипове у точкове развоја нашег друштва. Једноставно човек је стар, а није понео наочаре. И није видео шта је направио. Сад се горко каје. Али, касно је за кајање. Штета. Да је и он правилно попунио гласачки листић поновио би се случај као на изборима у време Друга Тита. Тада се гласало углавном сто посто за онога кога је требало гласати. Ко је убацио листић у „Ћораву“ кутију, после би и сам постао ћорав, премлаћен и преваспитан!

Данас је друго време. Демократско друштво. Демократија какве нема надалеко. Бар не у Европи. Оној Европи коју сматрамо пожељном. Могу да гарантујем. Живео сам у таквој Европи. Оваква демократија, каква је у Србији, у Немачкој, Шведској, Данској, Француској..., не може се ни замислити. Евентуално има сличности код таквих узора демократије попут Црне Горе, пардон Монтенегра, Украјине, Бугарске...

На пример, у Швајцарској политичка кампања је скоро неприметна на државној телевизији. Све странке су подједнако заступљене на телевизији. И то све минимално. Само у одређеним терминима, по правилу касно увече. Иначе, ТВ програм се одвија по устаљеној шеми. И нема ту бесконачних дискусија, рекламирања, отварања нових фабрика и ауто-путева. Вероватно зато што је све то одавно отворено. И што је најчудније, у Швајцарској политички противници не вређају један другога. Поготову неће рећи нешто за шта нема доказа. И то ми се уопште није свидело.

Зашто, рецимо, не казати јавно да је Наташа Јеремић главна особа за промет наркотика у Србији? Нека госпођа Јеремић докаже да то није тачно. Нека тужи, ако је оклеветана. И суд ће, сигуран сам, казнити клеветника. Зашто не рећи јавно да су противкандидати на изборима, бивши „досовци“, покрали целу државу? Све распродали. И да иза њих стоје тајкуни, криминалци и стране службе. Мада ми ту није све најјасније.

У садашњој власти много је бивших „досоваца“. Неке не можеш ни решетом истерати. Ту су од Милошевићевог пада. А онај што се обогатио од зелене салате не личи претерано на земљорадника. Више сличи тим проказаним тајкунима, иако му је речник и понашање приближније тежаку. А тек онај с „ружичасте“ телевизије! У коју ли групу тај спада? И није баш све покрадено и распродато. Аеродроми, ЕПС, Борски рудник, ПКБ, бање, језера, гро пољопривредног земљишта још увек је српско! Докле само?

Свиђа ми се што је победник избора објединио многе супротстављене личности, странке, програме и идеологије. Шта ли их то, осим већ поменутог напретка, спаја и уједињује? Каква ли је то привлачна сила која на исти тас доводи Зукорлића и Љајића, Вулина и Вука Драшковића, Кркобабића и Дачића, Палму и Пастора? Слутим да то само народна полза и добробит може бити. Па како да се човек не застиди ако није на истој равни с оваквим политичким громадама?

Миодраг Тасић

Алексиначке вести