Моје Власотинце

Не знам како ви, али ја још увек осећам мирис јутра и росе у виноградима непосредно изнад Власине, видим рибе како пливају у бистрима водама реке, мирис пловдине „краљице“ и црног грожђа необраног у гижама, памтим мирис прашине када смо мотикама по врелом сунцу прашили земљу око гижа и брали дивље јагоде и купине горе, при самом врху брда дуж пута за Дадинце, видим ујака како на леђима носи канту са „чорбом“ од плавог камена и прска лозе по врелом сунцу…

Још увек се радујем када се појави „шар“ у Бајбутову, Нерезини, Шиновици, Набачи и другим виноградима које је деда Владимир куповао и обрађивао, а касније гроздови, које смо брали и у корпама на леђима носили уз косину и сипали у кола на сам врх брда… Јер мој деда Владимир Прендин, чија је кућа у Каменици и била последња у низу пред успон којим се пење пут за Дадинце, као и сви Власотинчани, сматрали су да ће виноградарство и чувена власотиначка вина заувек бити садашњоност и будућнопст овог града.

Не знам како ви, али ја, чак и сада када су се, док ово пишем, побркала и погубила времена када смо ја и мој брат од ујака, Слободан, из Лесковца, пешице ишли у Власотинце преко оног гвозденог моста на Морави, или, када воде у Морави отање, газили преко реке на другу обалу и када смо у огромном дворишту Економије на самом улазу у варошицу, с леве стране, застајали и гледали како се коњи утркују и њиште удишући свеж ваздух уз летњи поветарац који је обилице долазио из поља где је, тамо негде текла Власина..

Не знам како ви, али ја и сада осећам онај прелепи мирис тек извађеног хлеба из фуруне у пекари близу оног малог мостића преко потока у центру варошице који долази негде из далеких брда, иде кроз Каменицу, па кроз варошицу, и губи се негде у усамљена поља.

Не знам како ви, али ја још увек памтим дане касне јесени када су бербе у власотиначким безбројним виноградима. И сада гледам на стотине кола натоварена грожђем до врха и то са додатним даскама са стране на канатама да би што више грожђа стало у њима, како од раног јутра па ко зна до које доба ноћи, чекају да дођу на ред и „предају“ грожђе у власотиначком подруму…
И мислим да тај мирис и та неописива арома зрелог грожђа убраног још увек изазива дивне успомене код оних који су тада били деца, касније одрасли људи, па и сами били виноградари…

Кажу да се време памти по људима и ономе што се догађало… Па зато и кажем – не знам како ви, али ја памтим и носим у себи онај предивни мирис хлеба тек извађеног из фуруне мале пекаре код малог моста у центру града и све оне дивне слике из оног времена које не би ни било да њих није било, па ни нас!

Сава Димитријевић