Moje Vlasotince

Ne znam kako vi, ali ja još uvek osećam miris jutra i rose u vinogradima neposredno iznad Vlasine, vidim ribe kako plivaju u bistrima vodama reke, miris plovdine „kraljice“ i crnog grožđa neobranog u gižama, pamtim miris prašine kada smo motikama po vrelom suncu prašili zemlju oko giža i brali divlje jagode i kupine gore, pri samom vrhu brda duž puta za Dadince, vidim ujaka kako na leđima nosi kantu sa „čorbom“ od plavog kamena i prska loze po vrelom suncu…

Još uvek se radujem kada se pojavi „šar“ u Bajbutovu, Nerezini, Šinovici, Nabači i drugim vinogradima koje je deda Vladimir kupovao i obrađivao, a kasnije grozdovi, koje smo brali i u korpama na leđima nosili uz kosinu i sipali u kola na sam vrh brda… Jer moj deda Vladimir Prendin, čija je kuća u Kamenici i bila poslednja u nizu pred uspon kojim se penje put za Dadince, kao i svi Vlasotinčani, smatrali su da će vinogradarstvo i čuvena vlasotinačka vina zauvek biti sadašnjonost i budućnopst ovog grada.

Ne znam kako vi, ali ja, čak i sada kada su se, dok ovo pišem, pobrkala i pogubila vremena kada smo ja i moj brat od ujaka, Slobodan, iz Leskovca, pešice išli u Vlasotince preko onog gvozdenog mosta na Moravi, ili, kada vode u Moravi otanje, gazili preko reke na drugu obalu i kada smo u ogromnom dvorištu Ekonomije na samom ulazu u varošicu, s leve strane, zastajali i gledali kako se konji utrkuju i njište udišući svež vazduh uz letnji povetarac koji je obilice dolazio iz polja gde je, tamo negde tekla Vlasina..

Ne znam kako vi, ali ja i sada osećam onaj prelepi miris tek izvađenog hleba iz furune u pekari blizu onog malog mostića preko potoka u centru varošice koji dolazi negde iz dalekih brda, ide kroz Kamenicu, pa kroz varošicu, i gubi se negde u usamljena polja.

Ne znam kako vi, ali ja još uvek pamtim dane kasne jeseni kada su berbe u vlasotinačkim bezbrojnim vinogradima. I sada gledam na stotine kola natovarena grožđem do vrha i to sa dodatnim daskama sa strane na kanatama da bi što više grožđa stalo u njima, kako od ranog jutra pa ko zna do koje doba noći, čekaju da dođu na red i „predaju“ grožđe u vlasotinačkom podrumu…
I mislim da taj miris i ta neopisiva aroma zrelog grožđa ubranog još uvek izaziva divne uspomene kod onih koji su tada bili deca, kasnije odrasli ljudi, pa i sami bili vinogradari…

Kažu da se vreme pamti po ljudima i onome što se događalo… Pa zato i kažem – ne znam kako vi, ali ja pamtim i nosim u sebi onaj predivni miris hleba tek izvađenog iz furune male pekare kod malog mosta u centru grada i sve one divne slike iz onog vremena koje ne bi ni bilo da njih nije bilo, pa ni nas!

Sava Dimitrijević