Brkić: Ne bacati pare u spalionicu novca

„Ako dobijemo poverenje ljudi jedna od prvih stvari biće da potrošimo 500 miliona evra i rešimo najveće kompanije Simpo i Jumko“, izjavio je predsednik Srbije, obilazeći pogon Simpa u Bujanovcu u okviru svoje predizborne kampanje. Polaaaa milijardeeeee evra.

Ni sa tolikim novcem predsednik ne bi mogao da reši problem „najvećih“ kompanija na ubogom jugu Srbije. Simpu i Jumku nema spasa. Pogotovo na način kako je to zamislio predsednik – da im država opet pokloni, ovog puta, pola milijarde evra i da to bude čarobni štapić. Ne ide to tako.

Predsednik je otputovao u južnu Srbiju na krilima optimizma koji mu je upakovala Vlada Srbije. Pre odlaska na novu rutu turneje, predsednik je od Vlade dobio darove da ponese u Bujanovac, malo li je 25 miliona evra. Vlada je dva-tri dana pre predsednikovog puta odlučila da država oprosti Simpu dugove od 25 miliona evra koje inače ta kompanija niti je imala nameru, niti je imala para da plati. Da Simpo ne bi ušao u stečaj (taman posla, pred izbore) Vlada je izdavanjem akcija otpisala dugove (potraživanja Poreske uprave, Republičkog PIO fonda, RFZO, NSZ i lokalnih samouprava) i pretvorila ih u kapital, odnosno uvećala svoj vlasnički udeo u Simpu. Država je knjigovodstvenim čarobiranjem povećala svoj vlasnički udeo sa 57 odsto na skoro 70 odsto, dok zajedno sa drugim državnim entitetima i bankama ima skoro 94 odsto akcija.

Drugi cilj je bio da se iz bilansa izbriše 45,4 miliona evra nagomilanih gubitaka iz prošlosti i da se na papiru finansijsko stanje kompanije dovede na nulu. (Ne greše oni koje ovo asocira na novu epizodu čuvenih „Mućki“). Malo podsećanje koje ovoj epizodi dodaje crnohumornu notu: Vlada Srbije prvi put pretvorila je poreski dug Simpa u akcije države još 2013. godine. Dogovor je predviđao obavezu menadžmenta da od tog momenta plaća sve poreze državi i doprinose radnicima. Ali, avaj.

Predsednik je u Bujanovcu podsetio da se državno i kompanijsko rukovodstvo već 15 godina trude da Simpo radi, da je država tražila strateškog partnera u Kini i da je „za nas strašno važno da opstane“. U taj trud verovatno se ubraja izbegavanje poreza i obaveza Simpa u proteklih 12 godina i zatvaranje očiju države pred tom obavezom.

Predsednik je otišao iz Bujanovca, ali ostalo je još dugova koje Simpo nije izmirio, oko 35-36 miliona evra. Osim dugova ostala je i dilema da li se predsednik malo zaneo u žaru kampanje pa obećao nešto zašta ne bi dao „ni kintu“ lične ili porodične ušteđevine.

Ostao je dužan odgovore i na dva pitanja. Prvo, kako su se to državno i kompanijsko rukovodstvo toliko trudili u proteklih 15 godina a Simpo je danas i dalje „u buli“, nesposoban da zaradi „ni za vodu“.

Drugo, da li je on kao predsednik države našao strateškog partnera u Kini, a davno je obećao da će tražiti. Ako je našao, da li je uslov tog strateškog partnera bio da država Srbija izbaci sve „kosture“ iz Simpovih ormara i očisti bilanse, odnosno pokrije gubitke i dugove. Ili, nije uspeo da zainteresuje ni jednu kinesku kompaniju da kupi poslovnog invalida kakav je Simpo.

Obećanje iz Bujanovca od pre neki dan da će država Srbija „ispljunuti“ 500 miliona evra za Simpo i Jumko (pretpostavka je da bi Simpo u takvom vučenju prava trošenja dobio bar polovinu, odnosno 250 miliona evra) nagoveštava da ni Kinezi nisu „progutali udicu“. Pa se onda predsednik okrenuo poslovnom modelu „u se i u svoje kljuse“. Je l’ treba nagađati ko je kljuse.

Nije bilo očekivano da predsednik države u kampanji ovakvog intenziteta i neizvesnog ishoda zaobiđe Simpo. Nekadašnji socijalistički gigant a danas ruina od kompanije, Simpo je godinama služio kao politička šarena laža kojom vlast drži u siromaštvu i pokornosti jug Srbije. Umesto rešenja koje će preseći poslovnu agoniju preduzeća bez budućnosti, vlast troši desetine, pa i stotine, miliona evra državnog novca da bi održavala privid „rešavanja problema“. Da je aktuelni predsednik države u proteklih 15 godina hteo da reši problem Simpa, već bi ga rešio. Jednostavno – pustio menadžment i radnike da slobodno plivaju (na tržištu) i prežive ako su sposobni.

Simpo koji ne zna da „pliva“ nerešiv je problem. Pogotovo ne na način koji je predsednik zamislio. Nema dileme da je šef države spreman da ulupa toliki državni novac u Simpo. Ali neće rešiti problem. Ne samo zato što država ne zna da pravi kauče, šifonjere i dušeke. Simpo je u pogrešno koncipirana kompanija. Njen poslovni koncept, njena filozofija zarade, njena organizacija, njen biznis model ne menjaju se 40 godina. Trendovi na tržištu nameštaja i ukusi kupaca radikalno su se promenili od vremena kad je Simpo bio socijalistički gigant, a menadžment kompanije prespavao je sve te promene narkotizovan državnim subvencijama i uverenjem da treba živeti od stare slave i na državnim jaslama. Ko ne veruje da je Simpo beznadežan slučaj neka obiđe moderne salone nameštaja u Beogradu, Ljubljani, Beču, Budimpešti…

Tragičnu sudbinu Simpa pokazuju njegovi poslovni rezultati i biznis performanse. Kad se posmatraju samo poslednje tri godine – 2023, 2024. i 2025. – (a gotovo je identično u poslednjih 25 godina) Simpo je uknjižio gubitak od 6,5 miliona evra, 14,5 miliona i 18,1 miliona evra. Dobit pre kamata, poreza i amortizacije (EBITDA) bila je u minusu 6,6 miliona evra, 9,9 miliona i 9,6 miliona evra.

Racio poslovne ekonomičnosti kretao se od 0,69 do 0,59 i 0,56. A rigorozni racio likvidnosti (odnos likvidnih sredstava i kratkoročnih obaveza) ubrzano je padao od 0,67 do 0,41 i 0,28. Stopa povrata na kapital (ROE) bila je sve tri godine 0,00 odsto a neto dobit po zaposlenom sve tri godine bila je 0,0 dinara. Produktivnost je za tri godine opala za petinu sa 0,27 na 0,21. Vreme obrta zaliha bilo je sve duže – 315,7 dana, 359,8 dana i 362,1 dana. A zaduženost je rasla od 31,88 odsto do 43,70 i 60,35 odsto.

U Simpu je 2025. godine radilo 1.344 radnika. Uprkos padu produktivnosti i nepostojanju dobiti po radniku, prosečne mesečne zarade (sa toplim obrokom i prevozom) po zaposlenom rasle su sa 63.000 dinara na 75.000 dinara i 88.000 dinara (rast od 39,7 odsto). Ukupni troškovi zarada u poslovnim rashodima kompanije kretali su se od 44,15 odsto do 43,73 odsto i 53,41 odsto. Dakle, 2025. godine više od polovine kompanijskih troškova odlazilo je na plate zaposlenih koje nisu zaradili nego im je država poklonila. Ovi podaci jasno ukazuju da je Simpo spalionica novca a ne inkubator zarade i profita.

Bonitetske agencije daju Simpu ocena rizičnosti „loša“ (ukupna ocena 69), što ukazuje na visok nivo rizika. Indikator kod koga je zabeležena najveća rizičnost je bonitet preduzeća.

Ovakav Simpo je bunar bez dna u koji koliko god da se baca novca, neće imati ekonomskog efekta (bezbednosni efekat se na računa jer proizvodne kompanije nisu zadužene da čuvaju granicu i brinu o nacionalnoj strukturi stanovništva). Simpo je živo blato u koje će se država zaglaviti ukoliko prihvati predsednikov „spasonosni“ paket od 500 miliona evra.

Iako je ekonomsko svetogrđe, državi bi se više isplatilo da sve radnike Simpa pošalje kući, da ne dolaze na posao i prave gubitke i redovno im isplaćuje plate. Računica pokazuje da je na plate zaposlenih u Simpu prošle godine potrošeno 12.078.842 evra. Ako bi država polovinu predsednikovog obećanja (250 miliona evra namenjenih Simpu) trošila samo na plate besposlenih radnika imala bi para da tu klijentelu plaća narednih 20 godina i šest meseci. Budu li dolazili na posao i radili bez efekta kao do sada, mnogo brže će potrošiti tih 250 miliona evra.

Čak i ako dobije poverenje ljudi na izborima, predsednik bi morao olaka predizborna obećanja da uskladi s ekonomskom logikom i racionalnim raspolaganjem novcem poreskih obveznika. Poklon Simpu (isto važi i za Jumko) od pola milijarde evra biće ponovo bačen novac. To nije opozitno političko mišljenje, to je činjenica iz dosadašnjeg poslovanja kompanije, piše Miša Brkić za list Danas.