Бркић: Не бацати паре у спалионицу новца

„Ако добијемо поверење људи једна од првих ствари биће да потрошимо 500 милиона евра и решимо највеће компаније Симпо и Јумко“, изјавио је председник Србије, обилазећи погон Симпа у Бујановцу у оквиру своје предизборне кампање. Полаааа милијардеееее евра.

Ни са толиким новцем председник не би могао да реши проблем „највећих“ компанија на убогом југу Србије. Симпу и Јумку нема спаса. Поготово на начин како је то замислио председник – да им држава опет поклони, овог пута, пола милијарде евра и да то буде чаробни штапић. Не иде то тако.

Председник је отпутовао у јужну Србију на крилима оптимизма који му је упаковала Влада Србије. Пре одласка на нову руту турнеје, председник је од Владе добио дарове да понесе у Бујановац, мало ли је 25 милиона евра. Влада је два-три дана пре председниковог пута одлучила да држава опрости Симпу дугове од 25 милиона евра које иначе та компанија нити је имала намеру, нити је имала пара да плати. Да Симпо не би ушао у стечај (таман посла, пред изборе) Влада је издавањем акција отписала дугове (потраживања Пореске управе, Републичког ПИО фонда, РФЗО, НСЗ и локалних самоуправа) и претворила их у капитал, односно увећала свој власнички удео у Симпу. Држава је књиговодственим чаробирањем повећала свој власнички удео са 57 одсто на скоро 70 одсто, док заједно са другим државним ентитетима и банкама има скоро 94 одсто акција.

Други циљ је био да се из биланса избрише 45,4 милиона евра нагомиланих губитака из прошлости и да се на папиру финансијско стање компаније доведе на нулу. (Не греше они које ово асоцира на нову епизоду чувених „Мућки“). Мало подсећање које овој епизоди додаје црнохуморну ноту: Влада Србије први пут претворила је порески дуг Симпа у акције државе још 2013. године. Договор је предвиђао обавезу менаџмента да од тог момента плаћа све порезе држави и доприносе радницима. Али, авај.

Председник је у Бујановцу подсетио да се државно и компанијско руководство већ 15 година труде да Симпо ради, да је држава тражила стратешког партнера у Кини и да је „за нас страшно важно да опстане“. У тај труд вероватно се убраја избегавање пореза и обавеза Симпа у протеклих 12 година и затварање очију државе пред том обавезом.

Председник је отишао из Бујановца, али остало је још дугова које Симпо није измирио, око 35-36 милиона евра. Осим дугова остала је и дилема да ли се председник мало занео у жару кампање па обећао нешто зашта не би дао „ни кинту“ личне или породичне уштеђевине.

Остао је дужан одговоре и на два питања. Прво, како су се то државно и компанијско руководство толико трудили у протеклих 15 година а Симпо је данас и даље „у були“, неспособан да заради „ни за воду“.

Друго, да ли је он као председник државе нашао стратешког партнера у Кини, а давно је обећао да ће тражити. Ако је нашао, да ли је услов тог стратешког партнера био да држава Србија избаци све „костуре“ из Симпових ормара и очисти билансе, односно покрије губитке и дугове. Или, није успео да заинтересује ни једну кинеску компанију да купи пословног инвалида какав је Симпо.

Обећање из Бујановца од пре неки дан да ће држава Србија „испљунути“ 500 милиона евра за Симпо и Јумко (претпоставка је да би Симпо у таквом вучењу права трошења добио бар половину, односно 250 милиона евра) наговештава да ни Кинези нису „прогутали удицу“. Па се онда председник окренуо пословном моделу „у се и у своје кљусе“. Је л’ треба нагађати ко је кљусе.

Није било очекивано да председник државе у кампањи оваквог интензитета и неизвесног исхода заобиђе Симпо. Некадашњи социјалистички гигант а данас руина од компаније, Симпо је годинама служио као политичка шарена лажа којом власт држи у сиромаштву и покорности југ Србије. Уместо решења које ће пресећи пословну агонију предузећа без будућности, власт троши десетине, па и стотине, милиона евра државног новца да би одржавала привид „решавања проблема“. Да је актуелни председник државе у протеклих 15 година хтео да реши проблем Симпа, већ би га решио. Једноставно – пустио менаџмент и раднике да слободно пливају (на тржишту) и преживе ако су способни.

Симпо који не зна да „плива“ нерешив је проблем. Поготово не на начин који је председник замислио. Нема дилеме да је шеф државе спреман да улупа толики државни новац у Симпо. Али неће решити проблем. Не само зато што држава не зна да прави кауче, шифоњере и душеке. Симпо је у погрешно конципирана компанија. Њен пословни концепт, њена филозофија зараде, њена организација, њен бизнис модел не мењају се 40 година. Трендови на тржишту намештаја и укуси купаца радикално су се променили од времена кад је Симпо био социјалистички гигант, а менаџмент компаније преспавао је све те промене наркотизован државним субвенцијама и уверењем да треба живети од старе славе и на државним јаслама. Ко не верује да је Симпо безнадежан случај нека обиђе модерне салоне намештаја у Београду, Љубљани, Бечу, Будимпешти…

Трагичну судбину Симпа показују његови пословни резултати и бизнис перформансе. Кад се посматрају само последње три године – 2023, 2024. и 2025. – (а готово је идентично у последњих 25 година) Симпо је укњижио губитак од 6,5 милиона евра, 14,5 милиона и 18,1 милиона евра. Добит пре камата, пореза и амортизације (ЕБИТДА) била је у минусу 6,6 милиона евра, 9,9 милиона и 9,6 милиона евра.

Рацио пословне економичности кретао се од 0,69 до 0,59 и 0,56. А ригорозни рацио ликвидности (однос ликвидних средстава и краткорочних обавеза) убрзано је падао од 0,67 до 0,41 и 0,28. Стопа поврата на капитал (РОЕ) била је све три године 0,00 одсто а нето добит по запосленом све три године била је 0,0 динара. Продуктивност је за три године опала за петину са 0,27 на 0,21. Време обрта залиха било је све дуже – 315,7 дана, 359,8 дана и 362,1 дана. А задуженост је расла од 31,88 одсто до 43,70 и 60,35 одсто.

У Симпу је 2025. године радило 1.344 радника. Упркос паду продуктивности и непостојању добити по раднику, просечне месечне зараде (са топлим оброком и превозом) по запосленом расле су са 63.000 динара на 75.000 динара и 88.000 динара (раст од 39,7 одсто). Укупни трошкови зарада у пословним расходима компаније кретали су се од 44,15 одсто до 43,73 одсто и 53,41 одсто. Дакле, 2025. године више од половине компанијских трошкова одлазило је на плате запослених које нису зарадили него им је држава поклонила. Ови подаци јасно указују да је Симпо спалионица новца а не инкубатор зараде и профита.

Бонитетске агенције дају Симпу оцена ризичности „лоша“ (укупна оцена 69), што указује на висок ниво ризика. Индикатор код кога је забележена највећа ризичност је бонитет предузећа.

Овакав Симпо је бунар без дна у који колико год да се баца новца, неће имати економског ефекта (безбедносни ефекат се на рачуна јер производне компаније нису задужене да чувају границу и брину о националној структури становништва). Симпо је живо блато у које ће се држава заглавити уколико прихвати председников „спасоносни“ пакет од 500 милиона евра.

Иако је економско светогрђе, држави би се више исплатило да све раднике Симпа пошаље кући, да не долазе на посао и праве губитке и редовно им исплаћује плате. Рачуница показује да је на плате запослених у Симпу прошле године потрошено 12.078.842 евра. Ако би држава половину председниковог обећања (250 милиона евра намењених Симпу) трошила само на плате беспослених радника имала би пара да ту клијентелу плаћа наредних 20 година и шест месеци. Буду ли долазили на посао и радили без ефекта као до сада, много брже ће потрошити тих 250 милиона евра.

Чак и ако добије поверење људи на изборима, председник би морао олака предизборна обећања да усклади с економском логиком и рационалним располагањем новцем пореских обвезника. Поклон Симпу (исто важи и за Јумко) од пола милијарде евра биће поново бачен новац. То није опозитно политичко мишљење, то је чињеница из досадашњег пословања компаније, пише Миша Бркић за лист Данас.