Лето 68. године – студентски немири

Студенти су дигли глас.

Да мењају свет!

Припремао за студије.

Из новина сазнао понешто.

Тек када је ОН рекао шта је мислио, развило се коло.

Сви су их подржали, хапшења су одложена.

За нову смену!

Прве ноћи.

Друге ноћи.

Стоте ноћи!

Још си био млад да разумеш нијансе у истинама.

Ниси ни знао да пишеш песме.

Ни приче.

Романе још мање.

Био си рањен, иако те нису премлатили.

Само су дојавили да је старији твој школски друг страдао.

Стрпан у самицу.

Касније су га научили памети.

Заборавио на студије.

На светла велеграда.

На сан о факултетској дипломи.

Једва, много година касније, нашао је ухлебљење.

У кафани се запослио, пропио и убрзо – умро!

Био си на његовој сахрани.

Ниси могао да изговориш ниједну реч.

Слушао си да је судбина јача од људског ината.

Да се, наводно, није инатио, још би био жив.

Испало је да су се заинатили због неправди.

Због слободног гласа.

Због права на реч.

На мисао!

На спокојан сан!

На окућницу и дом!

Зато си бежао у осаму.

Далеко од људи.

Од градске време.

И подвожњака, посебно од те бољке.

Бежао си и од слике полицијског кордона.

Од сенилне власти која се претвара у паметне људе.

Од успаничених властодржаца који глуме свемоћне.

Од оптужби које нико неће моћи да чује.

Хтео си, као и твој страдали друг, да будеш свој.

Било ти жао што ниси рођен годину дана раније.

Због закашњења 68. годину доживео си преко ТВ.

Упамтио си само неколико слика.

Наоружане полицајце који пребијају гладне студенте.

Обраћање великог вође који подржава захтеве.

И козарачко коло као симбол победе моћника!

Песимизам те заробио.

Ниси могао да мислиш, а мислио си!

Ниси могао да спаваш, а спавао си!

Ниси могао да разумеш време одрастања.

Закорачио си у пунолетство, у неизвесност.

И закорачио у живот о коме је ОН одлучивао.

Због тога си био на сигурном путу очајања.

На стази која је невидљива за твоје рањено око.

На обали оне стране реке која није твоја.

Живот ти је постао нека врста молитве.

Молитве која је доносила нову наду.

Молитве која те ослобађала тескобе.

И молитве које је могла да те одведе у нигдине.

Ново доба ти је постало мало разумљиво.

Приморан си, идеш, али као да су ти очи затворене.

Зато ниси видео ни птице, ни реке, ни планине.

Зато ниси уочавао промене годишњих доба.

Зато ниси разумео оно што ћеш схватити касније.

Само си по шумовима препознавао време.

Само си по киши препознавао непогоду.

И само си по грмљавини открио скривени страх.

О том времену исписао си изгубљени дневник.

Уверавао себе да се све може заборавити.

Преварила те непоткупљива мисао.

Највише и болно твоје старачке године!

Мудровање ти није било довољно да разумеш свет.

У апсанама су боравили твоји.

Ти си избегао ту замку живота.

Ни они ниси били криви.

Морали су, јер су били обележени.

Пронашли су накнадно њихова имена.

Накалемили им оптужницу.

Жалбе нису помогле.

Касније су причали да су поносни на те дане.

Знали су где им је место.

Сада је 68. далеко.

У твоме забрану, у твоме непоткупљивом гласу и старачким ногама.

Она је била и остала најјачи крик који је требало да пробуди савест.

Остаје макар као велика опомена и слика над којом се треба поклонити.

И данас.

И сутра.

И за сва времена!

P.S.
Да ли се у овим мојим старачким годинама понавља 68!?