Leto 68. godine – studentski nemiri

Studenti su digli glas.

Da menjaju svet!

Pripremao za studije.

Iz novina saznao ponešto.

Tek kada je ON rekao šta je mislio, razvilo se kolo.

Svi su ih podržali, hapšenja su odložena.

Za novu smenu!

Prve noći.

Druge noći.

Stote noći!

Još si bio mlad da razumeš nijanse u istinama.

Nisi ni znao da pišeš pesme.

Ni priče.

Romane još manje.

Bio si ranjen, iako te nisu premlatili.

Samo su dojavili da je stariji tvoj školski drug stradao.

Strpan u samicu.

Kasnije su ga naučili pameti.

Zaboravio na studije.

Na svetla velegrada.

Na san o fakultetskoj diplomi.

Jedva, mnogo godina kasnije, našao je uhlebljenje.

U kafani se zaposlio, propio i ubrzo – umro!

Bio si na njegovoj sahrani.

Nisi mogao da izgovoriš nijednu reč.

Slušao si da je sudbina jača od ljudskog inata.

Da se, navodno, nije inatio, još bi bio živ.

Ispalo je da su se zainatili zbog nepravdi.

Zbog slobodnog glasa.

Zbog prava na reč.

Na misao!

Na spokojan san!

Na okućnicu i dom!

Zato si bežao u osamu.

Daleko od ljudi.

Od gradske vreme.

I podvožnjaka, posebno od te boljke.

Bežao si i od slike policijskog kordona.

Od senilne vlasti koja se pretvara u pametne ljude.

Od uspaničenih vlastodržaca koji glume svemoćne.

Od optužbi koje niko neće moći da čuje.

Hteo si, kao i tvoj stradali drug, da budeš svoj.

Bilo ti žao što nisi rođen godinu dana ranije.

Zbog zakašnjenja 68. godinu doživeo si preko TV.

Upamtio si samo nekoliko slika.

Naoružane policajce koji prebijaju gladne studente.

Obraćanje velikog vođe koji podržava zahteve.

I kozaračko kolo kao simbol pobede moćnika!

Pesimizam te zarobio.

Nisi mogao da misliš, a mislio si!

Nisi mogao da spavaš, a spavao si!

Nisi mogao da razumeš vreme odrastanja.

Zakoračio si u punoletstvo, u neizvesnost.

I zakoračio u život o kome je ON odlučivao.

Zbog toga si bio na sigurnom putu očajanja.

Na stazi koja je nevidljiva za tvoje ranjeno oko.

Na obali one strane reke koja nije tvoja.

Život ti je postao neka vrsta molitve.

Molitve koja je donosila novu nadu.

Molitve koja te oslobađala teskobe.

I molitve koje je mogla da te odvede u nigdine.

Novo doba ti je postalo malo razumljivo.

Primoran si, ideš, ali kao da su ti oči zatvorene.

Zato nisi video ni ptice, ni reke, ni planine.

Zato nisi uočavao promene godišnjih doba.

Zato nisi razumeo ono što ćeš shvatiti kasnije.

Samo si po šumovima prepoznavao vreme.

Samo si po kiši prepoznavao nepogodu.

I samo si po grmljavini otkrio skriveni strah.

O tom vremenu ispisao si izgubljeni dnevnik.

Uveravao sebe da se sve može zaboraviti.

Prevarila te nepotkupljiva misao.

Najviše i bolno tvoje staračke godine!

Mudrovanje ti nije bilo dovoljno da razumeš svet.

U apsanama su boravili tvoji.

Ti si izbegao tu zamku života.

Ni oni nisi bili krivi.

Morali su, jer su bili obeleženi.

Pronašli su naknadno njihova imena.

Nakalemili im optužnicu.

Žalbe nisu pomogle.

Kasnije su pričali da su ponosni na te dane.

Znali su gde im je mesto.

Sada je 68. daleko.

U tvome zabranu, u tvome nepotkupljivom glasu i staračkim nogama.

Ona je bila i ostala najjači krik koji je trebalo da probudi savest.

Ostaje makar kao velika opomena i slika nad kojom se treba pokloniti.

I danas.

I sutra.

I za sva vremena!

P.S.
Da li se u ovim mojim staračkim godinama ponavlja 68!?