Срба Такић, песник, новинар, уредник, политиколог – добитник бројних награда и понос родног краја

Сама помисао на то да је неко био уредник око 300 књига и часописа о једном градићу на југу Србије, слободно може да се сврста у рубрику „Веровали или не“.

Као аутор, објавио је неколико монографских публикација о Власотинцу и више збирки поезије за децу и одрасле, за које је добио прегршт књижевних награда.
Срба Такић рођен је 12. маја 1962. године у Власотинцу. Након завршених студија на Факултету политичких наука у Београду, вратио се у родни крај и посветио се очувању и развоју завичајне културе, са посебним поштовањем и пажњом за догађаје и личности које су обележиле нашу локалну средину.

„Одрастао сам и формирао се као личност у време „велике Југославије“, братства и јединства, колективне бриге за опште добро и просперитетно заједништво. Радне акције и ударништво, којих имам неколико иза себе, биле су начин доказивања и посвећености срећнијој будућности, којој је свако требао да да део себе. Лични пример и пожртвовање, као властити допринос бољем сутра, било је оно што је код мене од малена усађено и што се је током читавог мог живота подразумевало. Додуше, брзо сам схватио да нисам способан за бављење практичном политиком, па сам сву своју енергију и све овде побројане особине, преусмерио на област књижевности и културе, које су ме више привлачиле, и на крају ме потпуно преузеле“, објашњава саговорник.

Из данашње перспективе, повратак на југ Србије након завршетка факултета у Београду делује, у најмању руку, необично.

„Велики град, са свим лепотама које га красе, па макар био он и престоница, није ме привлачио. Са нестрпљењем сам ишчекивао дане када ћу се вратити кући. И ако сам ишта паметно урадио у свом животу то је повратак у завичај, уживање у његовом миру, питомости и широкогрудости. Уз то, имао сам срећу да радим послове које волим, а што ми је, опет, омогућило да боље упознам и заволим завичајну историју и да се упознајем и дружим са људима надареним уметничким талентима, којима сам помагао да се још више истакну”, одговорио је Такић.

Обнављање листа „Власина” догодило се пре тридесетак година, па ме је занимала Такићева улога у том важном пројекту за локалну културу и информисање. Тада сам и ја лично упознао Србу, јер ми је још као гимназијалцу објавио песму у „Власини”.

„Пето обнављање нашег листа „Власина” догодило се 1995. године, захваљујући иницијативи тадашњих руководилаца Општинске омладинске организације. Моје улоге у самој тој обнови у почетку није било, чак сам се последњи прикључио већ формираној редакцији. Међутим, током рада брзо се приметила та моја склоност према писању, као и спремност да се послу посветим колико год је то потребно. Тако сам убрзо постао уредник, а затим и директор”, сећа се деведесетих година.

Оно што се неизоставно везује за Србино име јесте објављивање бројних публикација. Пре његовог ангажмана, штампање књига у нашој вароши било је реткост – објављивала се у просеку једна књига годишње. Зато се са пуним правом усуђујем да га назовем „оцем издаваштва“ у Власотинцу.

„Та ваша квалификација је претерана, ја бих пре себе назвао ‘ударник у издаваштву’, чиме би само нагласио оно што сам већ издвојио у претходним одговорима као своје важно обележје. Ја јесам иницијатор покретања издаваштва, али да није било подршке људи који су обновили излажење листа „Власина”, и да није било наклоности тадашњег потпредседника општине, Велимира Лиме Стаменковића, од тога, чини ми се, не би било ништа. Зашто ово кажем – зато јер је идеја за издаваштво настала из нашег страха да ће „Власина” престати са излажењем. Наиме, кренула је прича да је он непотребни трошак за општински буџет, да неке посебне користи од њега нема и томе слично. Нас неколико, који смо после дужег чекања успели да добијемо посао, страховали смо да ћемо бити отпуштени. Из разговора са неким старијим, искуснијим колегама, схватио сам да је управо издаваштво она једина потврда неопходности нашег трајања. Прва књига коју сам уредио била је Збирка лирских народних песама власотиначког и црнотравског краја „Изникал ми струк босиљак“, а следећа Збирка завичајних песника „Стихови љубави, вере и сумњи“. После тога су сами општински функционери почели да нам предлажу теме и да нам обећавају средства за нова издања. Тако су кренула наменска штампања, поводом Винског бала, Каталог Колоније карикатуре и томе слично. Затим су песници почели појединачно да се интересују, за њима завичајни историчари и слични ентузијасти. И ево, тридесет година је прошло од тада, а ја сам за то време, као уредник потписао преко 300 наслова. Никога ко је желео нешто да одштампа нисам одбио, а многе сам охрабривао да оставе траг свога стваралаштва“, говори Такић.

Током радне каријере био је директор и уредник издања Културног центра и Народне библиотеке, као и уредник програма и издања Фондације даровитих, а многе од тих публикација завредиле су и награде.

„Било је, наравно, пуно драгих и важних награда, али ја сам најпоноснији на чињеницу да сам велики број људи, даровитих за писање, помагао и подстицао их на стваралаштво, те су тако њихова имена трајно сачувана у завичајној културној историји. Мислим да сам тиме дао и допринос новој, креативној енергији, која сада, већ по инерцији, тера, пре свега младе, креативне ствараоце на нова дела“, истиче Срба.

Последњих година Такић је добитник више значајних награда за поезију. Иако пише цео живот, тек је у зрелом добу почео да шаље песме на конкурсе.

„Пре свега да кажем да пишем од кад знам за себе, али сам те своје песме дуго чувао само за себе, скоро ће бити да сам их крио. Некако нисам био сигуран у то своје написано, мислио сам да други то раде боље. Међутим, свака тајна једном мора да изађе на видело, а ја сам имао срећу да прва песма коју сам послао на неки конкурс добије прву награду. Била је то награда „Војислав Илић Млађи“ за сонет. Реч је о великом имену српског песништва, па је и награда самим тим велика, а мени је била најважнија као охрабрење да наставим да пишем, да објављујем то и да написано шаљем на нове конкурсе. За сада имам двадесетак првих награда, поменућу само њих, на разним конкурсима по Србији, али ми је од тога важније да сам захваљујући њима остваривао контакте са многим значајним ствараоцима и организацијама, чиме сам, осим себе, Власотинце и његове ауторе популарисао где год да сам ишао“, каже саговорник.

По мишљењу Србе Такића, поезија је суштинско откривање себе и управо зато са њом треба бити опрезан – како се не би открило превише или рекло нешто сувишно, а да се притом остане интригантан и инспиративан. Њему је песништво важно као стално преиспитивање, али и као простор за лично уздизање и духовну надградњу. Упоредо са стваралаштвом за одрасле, објавио је и више збирки песама за децу које су наишле на неподијељене похвале како публике, тако и стручне критике.

„Песме за најмлађе су се појавиле неочекивано и ниоткуда. Можда то могу да објасним али се плашим да не будем превише патетичан. Неке од њих су објављиване у угледним часописима за децу, и у часописима познатих културних установа. Има међу њима и доста награђених, а пред штампом ми је четврта збирка, која ће овога пута изаћи као издање Института за дечју књижевност. Биће да са годинама човек ужива у неким ситним радостима и задовољствима и по томе је све више сличан деци. У сваком случају ја сам задовољан, а понајвише зато јер ме не напушта инспирација“, појаснио је своје мотиве.

Поезија на локалном говору је такође нешто по чему Србу публика препознаје. Занимљиво је како гледа на савремену књижевност писану на призренско-тимочком дијалекту.

„Она је мени посебно драга, нарочито због мојих већ поменутих активности на помагању завичајних стваралаца и бриге за очување завичајних културних вредности. Наше подручје, и читава југоисточна Србија, угрожена судепопулацијом, све више људи, поготово младих, одлазе у потрази за бољим, плаћенијим пословима, у жељи за лакшим и лепшим животом. По „нашински“ се све мање говори, а сваким даном број људи који се њиме служи смањиваће ће се све више. Зато је улога нас који пишемо и објављујемо на призренско-тимочком дијалекту све важнија“, наглашава Такић.

На крају га питам о плановима за будућност, како на пољу песничког стваралаштва, тако и издаваштва.

„Ја сам сада у позиција „пензионерског приправника“, односно, за неколико месеци одлазим у мировину. Свакако да нећу мировати после тога, тако да већ правим планове за наставак садашњих и покретање нових активности. Био бих срећан да неко настави са радом на издаваштву преко активности званичних уставова културе. Оно што сам ја започео тек је замах који би требао да још више рашири крила и узнесе у националне оквире наше завичајне ствараоце. Желео бих да тако буде и надам се да има младих, енергичних људи, који ће својим ентузијазмом допринети да се о нашем Власотинцу још више и још лепше чује“, закључио је Срба Такић.

Знам да ће овај чланак пробудити неке паланачке „умове“ и малограђанске страсти, али баш ме брига. Камо среће да су и они некада наоштрили своја пера, уместо својих језика. Ја данас стављам свој суд о Такићу пред суд будућих нараштаја, па нека они суде и о њему и о мени. Срба за неколико месеци одлази у пензију, па сви они који мисле да могу више, а тврде да до сада нису имали шансу, коначно добијају прилику да се покажу.