Srba Takić, pesnik, novinar, urednik, politikolog – dobitnik brojnih nagrada i ponos rodnog kraja

Sama pomisao na to da je neko bio urednik oko 300 knjiga i časopisa o jednom gradiću na jugu Srbije, slobodno može da se svrsta u rubriku „Verovali ili ne“.

Kao autor, objavio je nekoliko monografskih publikacija o Vlasotincu i više zbirki poezije za decu i odrasle, za koje je dobio pregršt književnih nagrada.
Srba Takić rođen je 12. maja 1962. godine u Vlasotincu. Nakon završenih studija na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, vratio se u rodni kraj i posvetio se očuvanju i razvoju zavičajne kulture, sa posebnim poštovanjem i pažnjom za događaje i ličnosti koje su obeležile našu lokalnu sredinu.

„Odrastao sam i formirao se kao ličnost u vreme „velike Jugoslavije“, bratstva i jedinstva, kolektivne brige za opšte dobro i prosperitetno zajedništvo. Radne akcije i udarništvo, kojih imam nekoliko iza sebe, bile su način dokazivanja i posvećenosti srećnijoj budućnosti, kojoj je svako trebao da da deo sebe. Lični primer i požrtvovanje, kao vlastiti doprinos boljem sutra, bilo je ono što je kod mene od malena usađeno i što se je tokom čitavog mog života podrazumevalo. Doduše, brzo sam shvatio da nisam sposoban za bavljenje praktičnom politikom, pa sam svu svoju energiju i sve ovde pobrojane osobine, preusmerio na oblast književnosti i kulture, koje su me više privlačile, i na kraju me potpuno preuzele“, objašnjava sagovornik.

Iz današnje perspektive, povratak na jug Srbije nakon završetka fakulteta u Beogradu deluje, u najmanju ruku, neobično.

„Veliki grad, sa svim lepotama koje ga krase, pa makar bio on i prestonica, nije me privlačio. Sa nestrpljenjem sam iščekivao dane kada ću se vratiti kući. I ako sam išta pametno uradio u svom životu to je povratak u zavičaj, uživanje u njegovom miru, pitomosti i širokogrudosti. Uz to, imao sam sreću da radim poslove koje volim, a što mi je, opet, omogućilo da bolje upoznam i zavolim zavičajnu istoriju i da se upoznajem i družim sa ljudima nadarenim umetničkim talentima, kojima sam pomagao da se još više istaknu”, odgovorio je Takić.

Obnavljanje lista „Vlasina” dogodilo se pre tridesetak godina, pa me je zanimala Takićeva uloga u tom važnom projektu za lokalnu kulturu i informisanje. Tada sam i ja lično upoznao Srbu, jer mi je još kao gimnazijalcu objavio pesmu u „Vlasini”.

„Peto obnavljanje našeg lista „Vlasina” dogodilo se 1995. godine, zahvaljujući inicijativi tadašnjih rukovodilaca Opštinske omladinske organizacije. Moje uloge u samoj toj obnovi u početku nije bilo, čak sam se poslednji priključio već formiranoj redakciji. Međutim, tokom rada brzo se primetila ta moja sklonost prema pisanju, kao i spremnost da se poslu posvetim koliko god je to potrebno. Tako sam ubrzo postao urednik, a zatim i direktor”, seća se devedesetih godina.

Ono što se neizostavno vezuje za Srbino ime jeste objavljivanje brojnih publikacija. Pre njegovog angažmana, štampanje knjiga u našoj varoši bilo je retkost – objavljivala se u proseku jedna knjiga godišnje. Zato se sa punim pravom usuđujem da ga nazovem „ocem izdavaštva“ u Vlasotincu.

„Ta vaša kvalifikacija je preterana, ja bih pre sebe nazvao ‘udarnik u izdavaštvu’, čime bi samo naglasio ono što sam već izdvojio u prethodnim odgovorima kao svoje važno obeležje. Ja jesam inicijator pokretanja izdavaštva, ali da nije bilo podrške ljudi koji su obnovili izlaženje lista „Vlasina”, i da nije bilo naklonosti tadašnjeg potpredsednika opštine, Velimira Lime Stamenkovića, od toga, čini mi se, ne bi bilo ništa. Zašto ovo kažem – zato jer je ideja za izdavaštvo nastala iz našeg straha da će „Vlasina” prestati sa izlaženjem. Naime, krenula je priča da je on nepotrebni trošak za opštinski budžet, da neke posebne koristi od njega nema i tome slično. Nas nekoliko, koji smo posle dužeg čekanja uspeli da dobijemo posao, strahovali smo da ćemo biti otpušteni. Iz razgovora sa nekim starijim, iskusnijim kolegama, shvatio sam da je upravo izdavaštvo ona jedina potvrda neophodnosti našeg trajanja. Prva knjiga koju sam uredio bila je Zbirka lirskih narodnih pesama vlasotinačkog i crnotravskog kraja „Iznikal mi struk bosiljak“, a sledeća Zbirka zavičajnih pesnika „Stihovi ljubavi, vere i sumnji“. Posle toga su sami opštinski funkcioneri počeli da nam predlažu teme i da nam obećavaju sredstva za nova izdanja. Tako su krenula namenska štampanja, povodom Vinskog bala, Katalog Kolonije karikature i tome slično. Zatim su pesnici počeli pojedinačno da se interesuju, za njima zavičajni istoričari i slični entuzijasti. I evo, trideset godina je prošlo od tada, a ja sam za to vreme, kao urednik potpisao preko 300 naslova. Nikoga ko je želeo nešto da odštampa nisam odbio, a mnoge sam ohrabrivao da ostave trag svoga stvaralaštva“, govori Takić.

Tokom radne karijere bio je direktor i urednik izdanja Kulturnog centra i Narodne biblioteke, kao i urednik programa i izdanja Fondacije darovitih, a mnoge od tih publikacija zavredile su i nagrade.

„Bilo je, naravno, puno dragih i važnih nagrada, ali ja sam najponosniji na činjenicu da sam veliki broj ljudi, darovitih za pisanje, pomagao i podsticao ih na stvaralaštvo, te su tako njihova imena trajno sačuvana u zavičajnoj kulturnoj istoriji. Mislim da sam time dao i doprinos novoj, kreativnoj energiji, koja sada, već po inerciji, tera, pre svega mlade, kreativne stvaraoce na nova dela“, ističe Srba.

Poslednjih godina Takić je dobitnik više značajnih nagrada za poeziju. Iako piše ceo život, tek je u zrelom dobu počeo da šalje pesme na konkurse.

„Pre svega da kažem da pišem od kad znam za sebe, ali sam te svoje pesme dugo čuvao samo za sebe, skoro će biti da sam ih krio. Nekako nisam bio siguran u to svoje napisano, mislio sam da drugi to rade bolje. Međutim, svaka tajna jednom mora da izađe na videlo, a ja sam imao sreću da prva pesma koju sam poslao na neki konkurs dobije prvu nagradu. Bila je to nagrada „Vojislav Ilić Mlađi“ za sonet. Reč je o velikom imenu srpskog pesništva, pa je i nagrada samim tim velika, a meni je bila najvažnija kao ohrabrenje da nastavim da pišem, da objavljujem to i da napisano šaljem na nove konkurse. Za sada imam dvadesetak prvih nagrada, pomenuću samo njih, na raznim konkursima po Srbiji, ali mi je od toga važnije da sam zahvaljujući njima ostvarivao kontakte sa mnogim značajnim stvaraocima i organizacijama, čime sam, osim sebe, Vlasotince i njegove autore popularisao gde god da sam išao“, kaže sagovornik.

Po mišljenju Srbe Takića, poezija je suštinsko otkrivanje sebe i upravo zato sa njom treba biti oprezan – kako se ne bi otkrilo previše ili reklo nešto suvišno, a da se pritom ostane intrigantan i inspirativan. Njemu je pesništvo važno kao stalno preispitivanje, ali i kao prostor za lično uzdizanje i duhovnu nadgradnju. Uporedo sa stvaralaštvom za odrasle, objavio je i više zbirki pesama za decu koje su naišle na nepodijeljene pohvale kako publike, tako i stručne kritike.

„Pesme za najmlađe su se pojavile neočekivano i niotkuda. Možda to mogu da objasnim ali se plašim da ne budem previše patetičan. Neke od njih su objavljivane u uglednim časopisima za decu, i u časopisima poznatih kulturnih ustanova. Ima među njima i dosta nagrađenih, a pred štampom mi je četvrta zbirka, koja će ovoga puta izaći kao izdanje Instituta za dečju književnost. Biće da sa godinama čovek uživa u nekim sitnim radostima i zadovoljstvima i po tome je sve više sličan deci. U svakom slučaju ja sam zadovoljan, a ponajviše zato jer me ne napušta inspiracija“, pojasnio je svoje motive.

Poezija na lokalnom govoru je takođe nešto po čemu Srbu publika prepoznaje. Zanimljivo je kako gleda na savremenu književnost pisanu na prizrensko-timočkom dijalektu.

„Ona je meni posebno draga, naročito zbog mojih već pomenutih aktivnosti na pomaganju zavičajnih stvaralaca i brige za očuvanje zavičajnih kulturnih vrednosti. Naše područje, i čitava jugoistočna Srbija, ugrožena sudepopulacijom, sve više ljudi, pogotovo mladih, odlaze u potrazi za boljim, plaćenijim poslovima, u želji za lakšim i lepšim životom. Po „našinski“ se sve manje govori, a svakim danom broj ljudi koji se njime služi smanjivaće će se sve više. Zato je uloga nas koji pišemo i objavljujemo na prizrensko-timočkom dijalektu sve važnija“, naglašava Takić.

Na kraju ga pitam o planovima za budućnost, kako na polju pesničkog stvaralaštva, tako i izdavaštva.

„Ja sam sada u pozicija „penzionerskog pripravnika“, odnosno, za nekoliko meseci odlazim u mirovinu. Svakako da neću mirovati posle toga, tako da već pravim planove za nastavak sadašnjih i pokretanje novih aktivnosti. Bio bih srećan da neko nastavi sa radom na izdavaštvu preko aktivnosti zvaničnih ustavova kulture. Ono što sam ja započeo tek je zamah koji bi trebao da još više raširi krila i uznese u nacionalne okvire naše zavičajne stvaraoce. Želeo bih da tako bude i nadam se da ima mladih, energičnih ljudi, koji će svojim entuzijazmom doprineti da se o našem Vlasotincu još više i još lepše čuje“, zaključio je Srba Takić.

Znam da će ovaj članak probuditi neke palanačke „umove“ i malograđanske strasti, ali baš me briga. Kamo sreće da su i oni nekada naoštrili svoja pera, umesto svojih jezika. Ja danas stavljam svoj sud o Takiću pred sud budućih naraštaja, pa neka oni sude i o njemu i o meni. Srba za nekoliko meseci odlazi u penziju, pa svi oni koji misle da mogu više, a tvrde da do sada nisu imali šansu, konačno dobijaju priliku da se pokažu.