Север на југ

Не може човек да се отме утиску да стратешки развој државе Србије и данас зависи од географског протезања границе између некадашње Аустроугарске монархије и Краљевине Србије, односно Османског царства, рекао је Ђокица Јовановић, професор Филозофског факултета у Београду, поводом података о драматично неравномерној регионалној расподели страних инвестиција, али и државних субвенција у Србији.

Утисак јесте недвосмислен: у Београд и Нови Сад је од 2000. године до данас отишло скоро три четвртине укупних страних инвестиција вредних 23, 7 милијарди евра, док је девастираним градовима и општинама, чији је степен развијености испод 50 одсто (не)великог републичког просека, припало само 0, 43 одсто.

При том је држава Србија (од априла 2014. до априла 2016) компанијама у Београду и Новом Саду, који спадају у најразвијеније локалне самоуправе и регионе, доделила безмало половину (44, 2 одсто) субвенција за подстицај инвестиција, иначе приротетно намењених мање развијенима. За субвенције у девастираним општинама, које су морале имати првенство по овом питању, определила је само 3, 6 одсто.

И то није ништа посебно ново, тако је већ деценијама уназад. Тек повремено, обично пред изборе, олако падну обећања о политици равномерног регионалног развоја, политичке странке које се програмски залажу за такав развој или формирање региона "преселе" понеку државну институцију у Ниш или Крагујевац, а држава добије статистичке регионе, који немају иоле озбиљну надлежност и финансије. Кад враг однесе шалу, а неки град се самопрогласи "долином глади" стигне и неки велики инвеститор.

Таква "козметика" свакако не може да промени економску мапу Србије, јасно подељену на Север и Југ. Србији је неопходна јасна политичко-економска стратегију о равномерном регионалном развоју, те његово системско стимулисање кроз различите механизме, од пореских преко инфраструктурних до финансијских. Мада сваки инвеститор има права да бира где ће доћи, на држави која држи до свог развоја, па и опстанка, јесте да му ефикасним подстицајима "сугерише" да оду тамо где јој је најпотребније.

Уколико се то не догоди, вест да села на југу Србије остају и без последњих стараца неће бити ништа посебно. Неће то бити ни информација да се сваке године у Београд трбухом за крухом досели по 50.000 становника из региона који се празне. Проблем је што ће такве појаве додатно урушавати већ сироту Србију, а урушаваће и главни град. Тврдња да ћемо једног (лепог) дана сви (лепо) живети у Београду могућа је само у вицу.

danas.rs