У ишчекивању избора IX

Мада не знам због чега су ови привремени избори уопште били расписани? Мало сам неупућен, али верујем да већина гласача у Србији нема ту дилему. Зашто су, дакле, избори расписани?

Странка која је на власти, и која је у коалицији с још једном, премда су то наводно две коалиције на власти, могла је и сама да влада. Имала је довољан број посланика да самостално састави владу. Сада, по „објективним“ истраживачима јавног мњења, ти исти ће победити. И опет они најављују постизборне коалиције! Неће самостално да владају. Чему, онда, сав овај скупи циркус и улудо бацање пара?

Да је само ова непознаница у питању! Нажалост, пуно је тога нејасног. Ето, наши политичари, да не кажем државници, много уважавају стране узоре. Из политике, социологије, филозофије... Многи од садашњих актера у политичком животу Србије васпитавани су на учењу класика марксизма; делу Маркса, Енгелса, Лењина. Па тек мисли и дела Едварда Кардеља, Друга Тита! Сада нерадо помињу своје учитеље, али прва љубав заборава нема!

Зоран Ђинђић се држао Јиргена Хабермаса. Премијер Вучић нагиње Максу Веберу. Слободана Милошевића, Воју Шешеља и сличне нико се више радо не сећа. Ипак, рекло би се да су антички грчки филозофи далеко актуелнији. Софисти, поготову. Како то објаснити? Протагора, Горгија, Продик и други творци такозваног Софизма, намерно учињене логичке грешке, којима је реторика кључна ствар, без обзира на садржину и истинитост саме тврдње! Софистима је важно било што више да говоре, да доведу саговорника (слушаоце) у заблуду, да га исмеју и слично. На пример, чујемо да ће победа једних значити корак у будућност. У супротном, ако победе они остали, враћамо се у прошлост! Како то разумети? Јер ови од чије победе зависи будућност, неприкосновено владају од 2012. године. Пуне четири године. Још једна њихова победа значила би повратак у прошлост, и свакако и садашњост. Неки други су давна прошлост!

Што ти је филозофија компликована ствар! Но, да је само то! Као што видимо из предизборног програма, сви су демократе, патриоте, сви мисле на народ најпре, на себе лично, нипошто. Међутим, најдемократскије демократе избацују своје највиђеније чланове само због различитог мишљења! Из Демократске странке до сада је формирано још девет странака, ако ме сећање не вара! Левичарске и социјалдемократске странке, исто као и социјалистичке, најмање брину о свом потенцијалном гласачком телу. О радницима, сељацима, незапосленима, обесправљенима. Напротив, у скупштини редовно и послушно гласају за сваки либерални, капиталистички закон, дају повластице страном капиталу, увозничком лобију, лихварском банкарском сектору. Смањују и онако мале дотације српским сељацима (које из милоште зову фармерима) а боре се за стране закупце српских њива, стране прозвођаче меса у Србији! Као да Срби кроз векове нису умели да произведу свињско месо, кромпир, пшеницу, вино или кајмак. Још у време Књаза Милоша били смо велики извозници свиња у Европу, која нема алтернативу!

Највиђенији патриоти олако заступају интересе Нато пакта, иако су још свеже ране од Нато бомби. Да не помињемо последице од радијације из осиромашеног и вероватно и мало обогаћеног уранијума којима су нас почастили Нато пријатељи. Па тек скромност шароликих ликова, што позивају на стрпљење док прође транзиција, реформе и приватизација. Док све то прође, протече живот!

Најревноснији у обећањима, критици других, а величању сопствене замисли, обично немају ни дан радног стажа. А годинама су у политици. И по ономе што се није могло сакрити, много више поседују од дана ступања у политички живот него што су раније поседовали. Има нечега што и није познато широј јавности, а што с времена на време пронађе нека злонамерна агенција за истраживање, невладина организација или саопшти пређашњи пријатељ и политички истомишљеник; мисли се на некретнине у иностранству, акције, или банковне рачуне у страним банкама!

Стога, када се даје глас на следећим изборима, ја не бих имао ништа против  да гласам за прошлост. За људе какве смо некада имали. Попут министра финансија, чувеног Лазара Пачуа, који није давао ни динар више од предвиђеног. Који је знао и Краљу Петру I да одбруси и да му не удели краљевску апанажу за његову задужбину, Опленац код Тополе. „Како да објасним Скупштини да сам Вам дао паре унапред, ако Вам се нешто деси“, - оправдао је свој гест министар Пачу! Да гласамо за људе који ће, као они што смо их некада имали, државна писма писати државним мастилом а приватна својим мастилом. Данас се писма не пишу наливпером, али се државни службеници возе аутомобилима, једу скоро за џабе у скупштинском ресторану, наплаћују дневнице, одвојен живот, башкаре се по свету о трошку државе. Заправо о нашем, нас пореских обвезника. Па онда да гласамо за оне који ће долазити на посао бициклом, градским превозом, сопственим аутом, ручаће код куће, а на путовања у иностранство одлазити кад се мора, кад је интерес државе, и обавезно по повратку да поднесу рачун шта су остварили. Тако раде политичари у Европи. Скандинавски политичари и данас долазе бициклом на посао. Имало је и у Србији и у новије доба сличних људи. Патријарх Павле је пешачио или се возио јавним превозом. Без телохранитеља и пратиоца. Али, има ли смисла поредити почившег патријарха с политичком „елитом“?

Миодраг Тасић

Алексиначке вести