Зјапе куће као аветиње

И тако…Што би рекао мој Радашин. Крајем маја ове године завршило се емитовање серије „Село гори, а баба се чешља”. Милашин, Драгојло, Ђода, син Драган и остали чије су судбине чиниле колоплет саге о савременом српском селу, која многе није оставила равнодушним, нису отишли на море. Без обзира на то што је врело лето, и што се и за мале паре, и на рате, могу оквасити ноге у сланој води. Чујем да су наша браћа по гуслама, којима се Његош озбиљно замерио тврдећи да је Србин, забранила да се на плаже на којима се најчешће чује албански и руски, уноси кеса са парадајзом. То је свакако последњи разлог због чега су бројни Милашини и Радашини, које од сванућа до смркнућа пече звезда, остали ту, где јесу. У густишу кукуруза, који ће изгледа да буде берићетан, ако га не сљушти град и не прекрати суша, до Преображења, у сиљкама и жетвеној прашини, у бразди већ поменутог парадајза, којим ће, и ове године као и прошле, да се гађају деца. Пошто нам се држава упиње да буде кротка, онима из Брисела, који намигују да ће нас кад тад примити за европску трпезу – све мора да буде транспарентно и отворено, и авлија, и кућа. Због тога нам паприка у бојама олимпијских кругова стиже из Шпаније, бостан из Македоније, грожђе из Чилеа, а парадајз из Турске. Све мора бити отворено и доступно. И границе, и архиве и историја – за случај да они који руководе нашим судбинама желе да их промене.

Да ли се збиља чешљамо док село гори? У „Српској историји нашега времена” коју је 1860. године објавио Вук Стефановић Караџић, у поглављу „Описаније народ” записано је да је преко осамдесет одсто Србаља, на скресаним просторима наше данашње државе, живело по селима. Са дужним поштовањем према грађанској Србији, огромна већина нашег народа данас или живи на селу, или у првом, највише другом колену, потиче из сеоске средине.

Вратоломни историјски процеси на тромеђи цивилизација, чија средишна тачка је Србија, учинили су неминовне и дубоке промене и ломове, у сваком погледу. Готово у свим ратовима који су нас задесили у двадесетом веку, одзив српског сељака на трубу мобилизације био је стопроцентан. По буџацима и дуплим регалима својих тетака, са измуваним путним исправама и лажним лекарским уверењима – крили су се сви други, а сељаци никада; чак и онда, и не тако давно, када је лидерима наших заблуда пало на памет да своју неспособност да руководе државом – у агонији и заносу погрешно схваћеног патриотизма – надоместе тако што ће да зарате са целим светом. Без обзира на то колико он био неправедан и охол.

Економски и домаћински слом српског села снажно је поспешен комунистичким превратом 1945. године. Када је дебељушкасти господин који је волео виски и обавезно се сликао са томпусом, у глобалној подели плена са савезницима, пресудио српском народу и тутнуо га у загрљај мутираном фашизму, за који се веровало да је побеђен, то јест, совјетима – српском сељаку је изврнута утроба. Џаба што наша држава данас, после 60 година, враћа српском селу најплоднију, отету земљу – више нема ко да је ради. Прадедови нам се преврћу у гробу. Поданичкиоднос друштва према селу наставља се. Људи који се грозничаво боре да буду на власти, сете се сељака – само у време избора. Тутње црним лимузинама по излоканим путевима, улазе у до тада напуштене, задружне домове да безецују понеки глас. Одмах затим – све је по старом, растакање села се наставља. У селу у којем сам рођен, у коме подједнако живим као и у Београду, у мојој Медвеђи, у питомини Западне Мораве, само у мом засеоку данас има много напуштених кућа. Зјапе, као аветиње.

А у време мог детињства – ниједна. У основној школи у којој сам научио да читам и пишем, која је узгред, старија од Сједињених Америчких Држава, у сваком одељењу било нас је преко четрдесет. Ја сам био пето три. Доносили смо столице од куће, да имамо где да седнемо. Преко 700 ђака тискало се по школском дворишту близу цркве, у коју су и у време мог детињства ређе и кришом одлазили наши очеви, јер Комитет је имао своје жбирове у сваком сокаку који су преко везе у милицији добијали возачке дозволе и оружне листове за ловачке пушке.

Хтео бих да верујем да још увек можемо нешто учинити. Ако „Застава” у Крагујевцу, чак и онда када дође „Фијат”, не може да направи ауто који ће се возити по европским друмовима, ако немамо шансе да производимо микрочипове – да правимо чачкалице умемо. Ма шта да једе, свет мора да чачка зубе. Морамо макар негде у ћошку, на светској пијаци, да „начокеримо” своју тезгу, да на њу изнесемо најбоље што имамо, што нам Бог даје а Србија рађа. Квитувећ плаћамо, како нам ко разреже, и ови наши, и они страни.

Знам да је лако рећи, а тешко учинити вероватним. Можда нас је „Село гори...” макар опоменуло? За време емитовања нашег серијала на РТС-у примили смо више од 40.000 писама, из Србије, из целог света… Људи пишу искрено и топло. У једном писму апсолвент Медицинског факултета из Београда, родом из неког села око Алексинца, каже, да је гледајући „Село гори” неколико његових другова са медицине – који су, такође, рођени негде у троуглу три Мораве – одлучило да се после завршетка студија врате у свој родни крај. Да тамо буду доктори и лече свој народ. Држим их за реч.

Преузето са:
http://www.politika.co.yu/rubrike/Pogledi-sa-strane/Zjape-kuce-kao-avetinje.sr.html