Алексинац – земља дембелија

Мало, мирно место, где свако зна своје место. Називају га, још, и градом деце и пензионера. Све је близу и свуда може пешице.

Наравно, тај град има и своје ритуале. Становници се буде, углавном, око 8 ујутру, а кафане и кафићи већ су пуни у 9 сати.

Први излазе пензионери на јутарњу кафицу И бистрење политике, уз дневу штампу. Ту су и ракијаре, на по једну, љуту, “наште срца” јер им је то доктор преписао. Тек да оборе јутарњи притисак.

Око 10 сати долазе и они из “привилегованих” предузећа на “лагани доручак”. Он, обично, траје од 10 до 14 часова јер, забога, мора да се врате пред крај радног времена, да се види, да су ту на радном месту, а у међувремену су ”били на терену”.

”Лагани доручак” подразумева, најпре аперитив, а то је домаћа, љута уз шопску или српску салату. Затим ”иде воз”. Парче вруће вешалице, пилећи батак, а на крају, за мезе, ћевапи на чачкалици преливени упрженим зејтином и алевом паприком. Наравно, ”без ладни шприцери”, ништа.

Цех плаћају јадници којима су ови из администрације “привилегованих” предузећа, наводно, нешто велико завршили.

У међувремену, негде између 12 и 13 сати буди се ”младост и будућност” Алексинца и заузима своје место у кафићима, где поднадули од ноћног живота испијају своју прву, јутарњу кафу. Наравно и они долазе полако, натенане, без стреса јер посла нема, а неће га ни бити. Углавном седе по троје, четворо, али за разлику од родитеља или деда, не причају међусобно. Сви “куцкају неке порукице” и сви су опседнути, само, својим мобилним телефонима.

Старији би рекли. Дан, комад. Живи се од данас до сутра, лагано, опуштено...

Увече, на корзоу долази до смене генерација. Коначно излазе и бебице, оне које су при рођењу одмах добиле и пасош. Сада се бебице не уче да прво изговоре Мама и Тата, него пале, пале (паре, паре). Њих, обично, шетају од 9 до 10 увече јер су се станови, без изолације, дебело напекли, а већ од 10 часова, поново излази “младост и будућност” чаршије. Овог пута ведрији и расположенији, јер је у међувремену Ђоковић освојио још један Грен слем турнир или је нека екипа њихових вршњака освојила Светско или Европско првенство.

И, онда, дођу наши гастарбајтери. .. То су они срећници који су успели да добију папире на Западу и кажу - Како ви, овде, лепо живите. Ово је, бре, живот, а не ко ми. Ринтамо по 10 сати дневно за” шаку долара”. А, да би се и доказали међу старим другарима из улице, окрену и прасе и јагња на Бованском језеру и све време кукају на судбину и лош живот у” трулом капитализму”. Само нико од њих се не врати у ”чаршију са пола улице”, да у њој ужива.

Ово није бајка...

Како не би створили погрешну слику онима који не живе у Алексинцу, треба рећи да је незапослено 57% радно способног становништва, да су приватизацијом, а не НАТО бомбардовањем, уништена сва предузећа.