Aleksinac – zemlja dembelija

Malo, mirno mesto, gde svako zna svoje mesto. Nazivaju ga, još, i gradom dece i penzionera. Sve je blizu i svuda može pešice.

Naravno, taj grad ima i svoje rituale. Stanovnici se bude, uglavnom, oko 8 ujutru, a kafane i kafići već su puni u 9 sati.

Prvi izlaze penzioneri na jutarnju kaficu I bistrenje politike, uz dnevu štampu. Tu su i rakijare, na po jednu, ljutu, “našte srca” jer im je to doktor prepisao. Tek da obore jutarnji pritisak.

Oko 10 sati dolaze i oni iz “privilegovanih” preduzeća na “lagani doručak”. On, obično, traje od 10 do 14 časova jer, zaboga, mora da se vrate pred kraj radnog vremena, da se vidi, da su tu na radnom mestu, a u međuvremenu su ”bili na terenu”.

”Lagani doručak” podrazumeva, najpre aperitiv, a to je domaća, ljuta uz šopsku ili srpsku salatu. Zatim ”ide voz”. Parče vruće vešalice, pileći batak, a na kraju, za meze, ćevapi na čačkalici preliveni uprženim zejtinom i alevom paprikom. Naravno, ”bez ladni špriceri”, ništa.

Ceh plaćaju jadnici kojima su ovi iz administracije “privilegovanih” preduzeća, navodno, nešto veliko završili.

U međuvremenu, negde između 12 i 13 sati budi se ”mladost i budućnost” Aleksinca i zauzima svoje mesto u kafićima, gde podnaduli od noćnog života ispijaju svoju prvu, jutarnju kafu. Naravno i oni dolaze polako, natenane, bez stresa jer posla nema, a neće ga ni biti. Uglavnom sede po troje, četvoro, ali za razliku od roditelja ili deda, ne pričaju međusobno. Svi “kuckaju neke porukice” i svi su opsednuti, samo, svojim mobilnim telefonima.

Stariji bi rekli. Dan, komad. Živi se od danas do sutra, lagano, opušteno...

Uveče, na korzou dolazi do smene generacija. Konačno izlaze i bebice, one koje su pri rođenju odmah dobile i pasoš. Sada se bebice ne uče da prvo izgovore Mama i Tata, nego pale, pale (pare, pare). Njih, obično, šetaju od 9 do 10 uveče jer su se stanovi, bez izolacije, debelo napekli, a već od 10 časova, ponovo izlazi “mladost i budućnost” čaršije. Ovog puta vedriji i raspoloženiji, jer je u međuvremenu Đoković osvojio još jedan Gren slem turnir ili je neka ekipa njihovih vršnjaka osvojila Svetsko ili Evropsko prvenstvo.

I, onda, dođu naši gastarbajteri. .. To su oni srećnici koji su uspeli da dobiju papire na Zapadu i kažu - Kako vi, ovde, lepo živite. Ovo je, bre, život, a ne ko mi. Rintamo po 10 sati dnevno za” šaku dolara”. A, da bi se i dokazali među starim drugarima iz ulice, okrenu i prase i jagnja na Bovanskom jezeru i sve vreme kukaju na sudbinu i loš život u” trulom kapitalizmu”. Samo niko od njih se ne vrati u ”čaršiju sa pola ulice”, da u njoj uživa.

Ovo nije bajka...

Kako ne bi stvorili pogrešnu sliku onima koji ne žive u Aleksincu, treba reći da je nezaposleno 57% radno sposobnog stanovništva, da su privatizacijom, a ne NATO bombardovanjem, uništena sva preduzeća.