Берберница с душом у центру Лесковца

И име јој је исто и место где је настала пре 84 године. Петар Станковић, чувени Перица како су га Лесковчани звали, био је међу првим мајсторима берберског заната у граду. Знањем, љубазношћу и манирима стицао је углед, поштовање и поверење муштерија. 

 Са осмехом их дочекује и Перичин син Славољуб. Седам деценија са очевим маказама у рукама.

"Долазе и доктори и радници и земљорадници. Сви. Од овог чујеш једну причу, од другог другу и тако пролази време", каже берберин Славољуб Станковић.

Деду није упознао али је кренуо његовим и очевим стопама пре четврт века. Млађи Лесковчани стрпљиво чекају у реду да их Срђан подшиша и обрије.

"Још док сам био млађи долазио сам ту у радњу и једноставно сам заволео тај посао. У војсци сам радио као фризер. И после војске кренуо сам да радим у салону", додаје Срђан.

Берберница са душом - кажу сталне муштерије. Док чекају, многе вести сазнају не само из новина. Уз дотеривање иду шале, смех, дружење, анегдоте.

"Ту је све. Чим се затворе врата то остаје само код нас и нигде више. И то је величина ове радње", каже Лесковчанин Војислав Цветковић.

"Ја мислим да се за ове 35, 40 година нигде нисам подшишао осим овде", истиче Војислав Младеновић.

Неке приче би могле да се преточе и у књигу попут оне како су некада за истим кафанским столом у Лесковцу седели лекар и берберин.

"У то време зубара није било. Зуби су се вадили у берберници. Мој тата је био и зубар и берберин", објашњава Момчило Станковић, Славољубов брат.

Зубарска клешта су одавно поклонили, али ће стари берберски алат имати посебно место у радњи коју ће проширити и реновирати. Морају, кажу Станковићи, одавно је начео зуб времена.