Јужна Србија Инфо
Ћирилица | Latinica

ХЕРОЈИ: 7 прича о Србима у рату

rssBookmark and Share

Чегар 11.07.2015. Курир, Јужна Србија Инфо

Поједини људи су својим делима обележили сукобе у којима су учествовали.

ХЕРОЈИ: 7 прича о Србима у рату

1. Пуцањ на Чегру

Кад је видео да му прети пораз, Стеван Синђелић је викнуо: “Спасавајте се ко хоће и може”, а онда пуцао у барутану убивши и Србе и Турке

Уздајући се у помоћ Руса, Карађорђе је 1809. године разделио своју војску и упутио је у четири правца: према Санџаку, Босни, Видину и Нишу. Српске снаге, у почетку, бележиле су победе, али је њихово надирање пореметио пораз јединица које су биле упућене ка Нишу...

Неспособни командант

За њиховог команданта Карађорђе је поставио неспособног и корумпираног Милоја Петровића Трнавца, што је унело смутњу у српске редове и на крају довело до пораза на Чегру 19. маја 1809. године.

На Чегру је положај држао ресавски војвода Стеван Синђелић. Он се већ био прославио јунаштвом на Иванковцу и Делиграду, и није било ништа необично што је баш он својим шанчевима највише пришао Турцима - на само шест километара од Ниша. Иза њега налазили су се положаји Милоја Петровића и осталих.

Синђелић је имао три хиљаде пешака и три топа, и чекао је команду за јуриш на Ниш, који је бранио Хуршид-паша са 36.000 војника и неколико батерија топова.

Али Трнавац никако није наређивао напад. Није хтео да Синђелићева војска прва уђе у град, јер би њој припао највећи плен од пљачке. Петровић је, наиме, благо хтео за себе...

Осетивши да Срби оклевају, Турци су се одлучили за противнапад.

Милан Ђ. Милићевић у свом “Поменику” описује:

“У среду по Светој Тројици 1809. изиђу Турци из Ниша и свом се снагом упуте на Синђелићев шанац. Ишли су, причају очевици, овим поноситим редом: најпре коњаници на белцима, па други на зеленцима, па трећи на алатима, па на доратима, и најпосле на вранцима и с њима два топа.

Најпре се уставише те се помолише Богу, после избацише два топа, па се онда узеше лагано приближавати к шанцу на Чегру. Само осуше по један плотун, јуришаше на шанац... Синђелић се у шанцу држао јуначки: трчао је свуда, храбрио, соколио и сам пуцао и обарао враге.

Војници из других шанчева, мада су гледали тај призор, нису дошли у помоћ Синђелићу. Говори се да им није дао Милоје. Само Пауљ Матејић, млавски војвода, и преко заповести пође, али и он доцне дође!

Синђелић је тог дана био змај, а не човек; куд он није доспевао за један једини часак: све је видео, свуд је трчао, сваком помогао, па кад већ види да Турци мртвим лешинама испунише ровове око шанца и преко тих мртвих живи стадоше ускакати у шанац и тући се кундачки и гушати се са Србима, он онда отвори капију на шанцу и рече својима:
- Спасавајте се, браћо, ко хоће и може!

А сам оде на средину свога шанца где му је стајала џебана (...) и кад врази са свих страна густим гомилама приступише к њему, Синђелић свој пиштољ скреса у џебану!”

Саградили Ћеле-кулу

Сматра се да је у бици на Чегру погинуло око десет хиљада Турака и више од четири хиљаде Срба. У самом шанцу, каже Милићевић, остала су жива само петорица Синђелићевих војника!

После експлозије у шанцу српска војска се повукла, а Турци су српским борцима одсекли главе и пренели их у нишку тврђаву. Са тих глава скидали су кожу и мишиће и на лобањама остављали само по прамен косе.

Одране коже с глава, напуњене памуком, послали су султану у Цариград, а 959 лобања, међу њима и лобању Стевана Синђелића, узидали су у јединствен споменик - Ћеле-кулу.

Милоје Петровић Трнавац побегао је из Србије, али је Карађорђе најмио неке Немце да га нађу и из Аустрије врате у Србију, где је над њим извршена смртна казна због Чегра.

2. Руска помоћ

Генерал Михаил Черњајев напао је мајора Стевана Велимировића због пораза, а овај се од срамоте убио

Пера Тодоровић родио се 1852. у Водицама крај Смедеревске Паланке. Као следбеник Светозара Марковића основао је с Николом Пашићем Радикалну странку. Отац је модерног српског новинарства. Умро је 1907. године.

У штабу Черњајева

У Српско-турском рату 1876. Тодоровић је био додељен штабу генерала Михаила Черњајева. Овом авантуристи и сујетном официру краљ Милан поверио је команду не само над руским добровољцима него и над српском регуларном војском. Са штабом који су чинили Руси слични свом команданту, Черњајев је у овом рату поражен, па се вратио у Петроград.

Често је долазио у сукоб са српским официрима. Пера Тодоровић, који је Черњајеву служио и као преводилац, из рата се вратио са “Дневником једног добровољца”, узбудљивом ратном хроником која га чини првим нашим ратним репортером...

У једном јаком нападу Турци су разбили јединицу мајора Стевана Велимировића. А Рус је, пише Тодоровић, пао у ватру:

“Черњајев поманита, стаде као фурија корачати узаном путањом, очи му се налише крвљу, па је викао и викао, после се окрете мени:
- Кажите му да ћу га дати под суд, стрељаћу га, обесићу га - неваљалца, жену једну; јест, жена, то је његово право име (...) Ја морам да бежим, ја ћу да оставим ову несрећну земљу, где ме нико не слуша: моје се наредбе не извршују, моји се планови намерно кваре...”

Обећања

Черњајев је тада издао наредбу да се Велимировић упути на војни суд. А Тодоровић наставља:

“Ја немам речи да искажем онај израз који се тада разли по бледом лицу мајора Велимировића.

То је била нека чудна смеша од бола, гнева, горчине, суморне ироније, и тешке, тешке туге. Он пружи сабљу с резигнацијом. Још и сад као да гледам његову пружену руку, са оном светлом сабљом са лавовом главом на балчаку. Пошто предаде сабљу, мајор Велимировић опре се обема рукама о ункаш, наслони се на руке и чисто се сав згрчи и погрби од бола; мора да му је тада нека страшна мисао чупала душу.

Док се Комаров забави око сабље, ја се примакох мајору Велимировићу и рекох му полако:
- У Београду нису Руси, тамо ћете изаћи пред српски суд.

Он ме погледа, уздану и рече загушљивим гласом:
- Свеједно, мени је сад све свеједно...

Док сам ја тражио хартију да напишем ову кобну наредбу, ђенералу Черњајеву дођоше друге лутке. Он приђе мајору Велимировићу, рече да му се поврати сабља, па му се онда окрете:
- Ја вам опраштам. Идите, скупите вашу војску и ако ми данас очувате садашње наше положаје на левој обали Мораве, да их Турци не заузму, ја вас довече поздрављам чином потпуковника.

Ова нежност Черњајевљева била је реакција на његову праску.

Изгледа као да је и сам осетио да је прекардашио, па хита да сувишак своје грубости заглади лепим обећањима.

Но мајору Велимировићу као да није требало ништа више, јер он одговори:
- Праштање није нужно, пошто ја не увиђам моју кривицу, а награда је такође излишна, пошто сам се ја и досада борио без икаквих награда (...)

То је било око девет часова изјутра, а око подне валовита Морава већ је носила мртво тело мајора Стеве Велимировића.”

Осрамоћен, извршио је самоубиство.

3. Непријатељ му је одао признање

Једну од ретких светлих тачака у бесмисленом Српско-бугарском рату (1985/6) представљало је јунаштво капетана Михајла Катанића

Доста непромишљено, и без правог разлога, краљ Милан Обреновић увео је Србију у рат с Бугарском. Борбе су трајале од 14. новембра 1885. до 2. марта 1886. године, а Србија је у њему поражена. Једну од ретких светлих тачака у овом рату представља јунаштво капетана Михајла Катанића.

Одбрана симбола

Одмах на почетку рата Бугари су код Сливнице, на својој територији, нанели тежак пораз српској војсци, а онда отпочели надирање ка Србији, према Пироту. Код Цариброда, данашњег Димитровграда, на брду званом Нешков вис, 24. новембра опколили су батаљон Михајла Катанића. Бројчано надмоћнији, савладали су његове војнике, наневши им страшне губитке. На српској страни било је много рањених и убијених, и бугарским нападачима преостало је још само да узму заставу Катанићевог батаљона и као трофеј је пошаљу у Софију. Али ту им се испречио Катанић лично...

Држећи заставу у једној руци, другом је пуцао бранећи је. Није је испустио ни кад су га, један за другим, погодила два метка. Онда су му Бугари пришли, задобио је пет рана од бајонета и тако крвав откинуо је заставу с копља и згужвао је под блузу, надајући се да је код њега мртвог неће наћи.

Судбина је хтела другачије.

Битку на Нешковом вису и Катанићево настојање да сачува част своје јединице посматрао је с командног положаја владар Бугарске, кнез Александар Батенберг.

Београдски дневник Нова уставност у броју од 5. маја 1887. године писао је: “Када је Батенберг видео да је Мијаило пао, он пошаље једног свог ордонанса (који је ово причао) и једног официра да га спасу. Кад су ови официри дошли на место где је Мијаило пао, нашли су четири бугарска војника у крви огрезла, које је Мијаило из револвера поубијао, али су га остали војници савладали, свукли му хаљине (чак и чизме) и кундачки га грозно ударали. Бугарски војници узму га онако боса и полумртва и обезнањена и одвуку га по снегу у Цариброд. Чим су га тамо довели, пошао је Батенберг са Каравеловим да га види. Батенберг одреди нарочита лекара који ће рањенога јунака лечити. Намеравало се да га пренесу у Софију, али због тешких рана то беше немогуће одмах после два дана. Трећи дан, пошто су однели Мијаила у Софију (дакле, пет дана после борбе), дошао је Мијаило нешто мало к себи и почео је говорити... Глас о Мијаиловом јунаштву доспео је и до Софије, и када су рањенога официра однели у бугарску престоницу, долазили су Бугари као на чудо да га виде. У Софији је Мијаило предат на лечење доктору Ванкову, који се својски заузимаше да спасе живот одличноме војнику.”

Унапређење

По повратку Батенбергову у Софију, прича Ванков кад је доцније дошао у Београд, Батенберг му је једном приликом рекао: ‘Гледајте да спасете живот овом храбром официру, јер је то редак јунак’.”

Краљ Милан је Катанића, још док је боловао у Софији, унапредио у мајора, а кад је склопљен мир, он се вратио у Србију. Катанић је службовао у Крагујевцу, Ваљеву, па у Београду, где је у априлу 1887. због тешко оштећених плућа од метака и бајонета у четрдесет седмој години умро.

4. Обрад Достанић Пацко

О редову који је одушевио српске војнике не зна се ништа - ни где је рођен ни у којем селу је живео. Зна се само место смрти - Власина

О редову Обраду Достанићу званом Пацко не зна се много. Заправо, не зна се готово ништа: ни где је рођен, у којем је селу живео, ни како му се звао отац. Познато је само место смрти - Власина. Његово име од заборава сачувао је Драгиша Васић, адвокат, писац и академик, у запису из Српско-бугарског рата објављеном 1914. године.

Дивне особине

“Кад је настао бугарски рат, ми смо открили дивне особине овог малог и храброг војника, који је увек био скроман и који никад није радио за награду и похвалу. Највише смо га сви заволели после свршене борбе на Дренку. Тада је непријатељ после три неуспела напада био одступио и оставио на положају своје топове и митраљезе. Око два пољска топа лежало је четрнаест бугарских војника - артиљераца, које су, као послугу топовску, гађали за то нарочито изабрани, најбољи стрелци једне наше храбре чете. Међу палим војницима, леђима наслоњен на точак топа и крвљу и земљом по лицу умрљан, више је седео него лежао један рањен, крупан и риђ бугарски војник, који је тешко дисао и коме спаса није било. Војници су видели и чули кад му је Пацко, разгледајући освојене топове, био пришао и, као што је то редовно после чинио прилазећи непријатељским рањеницима, упитао га тихо и тужно: “Имаш ли деце?” А кад је тешки рањеник, не могавши говорити, савио палац своје гараве десне шаке, која је грчевито гребала земљу, и показао своја четири прста, Пацко је, растужен и дубоко тронут судбином овог оца четворо деце, јер их је и сам имао, натукао шајкачу на очи и удаљио се. Вратио се чим, осим стражара одређеног код узетих топова, није више никог било и на своја уска плећа натоварио рањеника коме су се ноге вукле по изораној од граната земљи и однео га не превијалиште, где га је предао болничарима и где је овај јадник одмах потом умро... Ето, од тога дана нарочито Пацко је постао наш љубимац (...)

Хришћански посао

Пацко беше на бојишту нашао леш бугарског поднаредника из околине Ћустендила по имену Касанова. Била је густа магла и Пацко, болећив, подухвати се да под заштитом магле сахрани мртво тело Бугарина, свога непријатеља. Бугарске предстраже налажаху се доста близу, на неколико стотина метара од једног малог и голог ћувика где је полеђушке лежао поднаредник Касанов. Пошто га је лепо укопао, мали Пацко издеља тада један крст и уписа својом самоуком руком име поднаредника које је сазнао из његове бележнице. Баш у том тренутку када он, уморан и знојав од журнога рада, побијаше крст више главе погинулога, магла се подигла. Бугарски војници могаху тада са својих места лепо видети Пацка и добро распознати чиме се он занимаше. Али их овај племенити посао није уздржао да пропусте згодну мету. И како је Пацко, уверен да га у овом хришћанским послу нико неће узнемиравати, стајао сасвим отворено, једно зрно из пушке погоди га поред срца. Кад се магла поново спустила, ми нађосмо јадног Пацка мртвог с рукама раширеним око оног истог крста који он беше тако побожно садељао једном непријатељу.”

СМРТ КРАЈ КРСТА

И како је Пацко, уверен да га у овом хришћанском послу нико неће узнемиравати, стајао сасвим отворено, једно зрно из пушке погоди га поред срца. Кад се магла поново спустила, ми нађосмо јадног Пацка мртвог с рукама раширеним око оног истог крста који он беше тако побожно садељао једном непријатељу

5. Песник ослобађа Косово

Милан Ракић је, кад је 1912. почео Балкански рат, напустио место шефа конзуларног одељења у Београду и прикључио се комитима Војина Поповића

Милан Ракић рођен је 1876. године у Београду. По окончаним студијама права у Паризу, вратио се у Србију и ступио у дипломатску службу. Цео свој радни век, скоро до смрти, провео је на месту посланика у иностранству. Иако је написао само око педесет песама укупно, један је од наших најцењенијих песника 20. века. Умро је 1938. године. Међу његовим најпознатијим песмама је и “На Газиместану”, посвећена Косовском боју.

Дипломата и борац

Мање је познато да је Ракић, који је цео живот носио дипломатски фрак, био и ратник добровољац и да је - како ће забележити Милан Грол - кад је 1912. године почео Балкански рат, напустио место шефа конзуларног одељења у Београду и прикључио се комитима Војина Поповића, “војводе Вука”. С њима је дошао на границу с Косовом, које је тада било у саставу турске царевине.

Младен Ст. Ђуричић, књижевник и потоњи министар просвете, забележио је Ракићево казивање о овоме:

“Оставио сам конзулат у коме више нисам имао шта да радим, па сам узео пушку. Дакле, избисмо на само место Косовске битке. С десне стране гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише, и журио да однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегало се замишљено Муратово турбе... Постројише нас. У пратњи штаба појави се командант.
- Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се зове ово место?

У збијеном строју лупкарала је пушка о пушку, затезале се ремењаче.
- Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389. године, истог дана и истог сата, погинула су оба цара! То је Газиместан, на ком је Обилић...

Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу! Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио - откуд изађе млад официр с исуканом сабљом. Стаде пред команданта, поздрави, рапортира нешто, па се окрете строју. Диже сабљу и поче громко:
- На Газиместану, од Милана Ракића!

Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже брег с турбетом, зави у црвено и остаде висећи као пламена застава... Исказа ме целог - планина!... Нова и млада Србија слави Васкрс, а ја? С муком сам се држао на ногама. Више осетих но што видех кад се неко одвоји из моје јединице и стиже пред команданта:
- Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму овде је с нама... Ево га позади, с бомбама... у одреду Војводе Вука!

И одмах одјекну командантов глас:
- Добровољац Ракић, напред!

Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста. Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе... први и последњи пут тада.”

Звоно на Косову

Ракић је 1908. године у Приштини био конзул. По ослобођењу Приштине, у октобру 1912. године, он, који је целог живота носио дипломатски фрак, “са реденицима прекрштеним преко кожуха и шубаром на глави, ушао је на челу колоне” у овај град и одмах се упутио у зграду конзулата. Ту је, прича Младен Ст. Ђуричић, потражио велико црквено звоно што га је 1908. сакрио од Турака у подруму. Изнео га је с војницима и окачио о грану у порти православне цркве. Први је повукао уже, па га је предао оном до себе да и он зазвони. Народ и војници приступали су звону један по један, скидали капу, крстили се и повлачили за уже - читав тај дан звонило је звоно на Косову...

НА МЕСТУ БИТКЕ

“Оставио сам конзулат у коме више нисам имао шта да радим, па сам узео пушку. Дакле, избисмо на само место Косовске битке. С десне стране гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише, и журио да однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегало се замишљено Муратово турбе...”

6. Како је почео рат у Београду

Објава сукоба из Беча стигла је обичним телеграмом, а примила ју је телеграфисткиња Ружица Петровић Црепић, једина која је знала да прима латиницу

Аустроугарска објава рата Србији стигла је обичним телеграмом. Примила ју је у један по подне те 1914. године, 15. јула по старом, а 28. по новом календару, телеграфисткиња у Главној пошти Ружица Петровић Црепић, која је у то време једина знала да прима целу латиницу.

Објава и паника

Али да је објављен рат у граду се сазнало тек пет сати касније - телеграм је био прослеђен влади, која је била у Нишу, па затим враћен у престоницу...

Око шест увече тог дана, као по команди, на свим београдским радњама спуштене су ролетне. Трговци и занатлије остављали су робу, а са собом носили само новац, журећи својим укућанима, да сви заједно побегну. Завладала је паника јер се пронео глас да ће Аустријанци још у току ноћи почети тешким гранатама да бомбардују Београд.

Новинар Света Милутиновић, учесник Првог светског рата, објавио је 1931. године у књизи “Агонија Београда у светском рату” своја сећања. Преписујемо од њега:

“Највећа ужурбаност ове прве вечери на почетку светског рата владала је на београдској железничкој станици, на чијем су се колосеку налазила три воза спремна да одмах крену за унутрашњост. За тили час сва три ова воза била су препуна. Војни обвезници и грађани са ситном дечицом и најпотребнијим пртљагом на леђима тискали су се да заузму и последња места у вагонима. Чак су и кровови вагона били начичкани људима.

Тако натоварен, накрцан, први воз је срећно прошао поред старе зграде Монопола дувана (код данашње Мостарске петље, на месту где се раздвајају Савска и Сарајевска, прим. нов.), али други је већ морао да прође кроз кишу непријатељских куршума, коју су са оне стране Саве непријатељски војници из својих пушака сипали на голоруке грађане и децу. Пуцњаву пушака и експлозију думдум куршума (које су, противно Међународном уговору о употреби оружја, Аустријанци још у првом часу рата били употребили) допуњавала је ужасна вриска и цика преплашене деце и жена. Срећом, људских жртава није било, јер је машиновођа пуном паром пројурио кроз ово место смрти и заокренуо поред Гасаре ка Топчидеру...”

Прве жртве

А кад је пала ноћ, око 23 сата српска одбрана приметила је на Сави аустријски пароброд “Алкотмањ”. Пешадинци су из пушака запуцали на командни мост, који је био заштићен врећама с песком, и већ први хици усмртили су капетана Карла Ебелинга и првог крманоша Михаила Гремсбергера. Други крманош, и сам тешко рањен, успео је да окрене брод и врати га у Земун.

Као одговор на српску ватру, запуцали су из својих ровова и војници аустроугарског 68. пука. Један од њихових метака је баш код железничког моста усмртио Душана Ђоновића, рођеног око 1898. у Црмници, чиновника на железници и добровољца из одреда Воје Танкосића.

То су биле прве жртве Првог светског рата.

7. Хероји умиру у ставу мирно

По капитулацији посади разарача „Загреб“ наређено је да се преда. Поручници Милан Спасић и Сергеј Машера одлучили су да страдају заједно с бродом

Шестог априла 1941. године тешко је бомбардован Београд, а немачке, италијанске и мађарске трупе продрле су на територију Југославије, која је већ 17. априла капитулирала.

Предаја и разарање

Тај 17. април је у Бококоторском заливу био суморан и кишовит. Командант разарача “Загреб” Никола Кризомали обавестио је најстарије официре да су обавезни да брод неоштећен предају окупатору и да неизвршавање ове наредбе повлачи војни суд и смртну казну. И он и официри, међутим, одлучили су да брод, укотвљен код Тивта, дигну у ваздух. Наредио је поручницима Милану Спасићу и Сергеју Машери да припреме све за потапање брода. Рапортирали су Кризомалију:
- Господине капетане бојног брода, штапини су потпаљени. Напустите брод.

Капетан је издао наређење да се сви укрцају у чамац за спасавање, али су Спасић и Машера одбили да пођу. У потпалубљу су полако догоревали фитиљи, другови су их убеђивали... У једном тренутку Кризомали је покушао да их у чамац угура на силу, али ништа није вредело. Поручници Спасић и Машера следили су налог официрске части који их је водио у смрт...

Око 14 сати Кризомали је послао чамац до брода, молећи их да се предомисле, али су поручници остали упорни. Експлозије су се очекивале сваког тренутка и чамац је морао да се врати на обалу. Ту се већ окупио велики број грађана, морнара и официра, и сви су у немој тишини пратили драму која се одвијала пред њиховим очима.

Кад се чамац - последња шанса за спас - удаљио, из унутрашњости брода зачуле су се мање експлозије. Одмах затим окупљени на обали видели су поручнике Спасића и Машеру како у пуној ратној опреми корачају ка крми. Стали су мирно, окренути ка Ловћену. А онда су се, у потресној церемонији, окренули и један другом стргли еполете с рамена.

Загрлили су се и изљубили, а онда опет окренули ка Ловћену... Одмах затим, брод је разнела експлозија. Сведоци су причали да су са обале јасно могли да виде како тела Сергеја Машере и Милана Спасића лете кроз ваздух. Морнари на обали, у ставу мирно, скинули су капе, одајући им почаст. Неки су плакали... Разарач се накривио и дуго затим тонуо.

Тајне сахране

Четири дана касније море је на обалу Острва цвећа избацило тело Милана Спасића. Препознали су га по новчанику и официрској блузи. Сахрањен је на гробљу у Савинској дубрави. Седам дана касније, на другој страни Превлаке, пронађени су торзо и глава Сергеја Машере. Окупационе италијанске власти организовале су тајну сахрану посмртних остатака овог хероја...

Милан Спасић рођен је 1909. године у Београду и ту се школовао до одласка на Поморску академију у Дубровнику. Сергеј Машера био је три године млађи. Породица овог Словенца из политичких разлога је морала да бежи из Италије, па је он рођен у Горици, на територији тадашње Аустроугарске. И он је завршио академију у Дубровнику.

Одмах после рата, у социјалистичкој Југославији, о њиховој смрти није се много говорило јер је реч била о официрима краљевске војске, а не о партизанима. За народне хероје проглашени су тек 1973. године.


#   рат   Стеван Синђелић   Бугарска   херој   Чегар   Карађорђе   Видовдан   смртна казна   историја   Милан Обреновић     густа магла   Краљ Милан Обреновић   Балкански рат   Ружица Петровић
@


 



Будите у току

Дозволите обавештења са овог портала о актуелним збивањима