Шта је краљ Милан рекао Русима кад су хтели Бугарима да дају Ниш

Срећом, умешала се Аустрија, умешала се Немачка, а умешао се и Милан Обреновић реченицом која је златним словима уписана у српску историју и то заслугом Стевана Сремца

Било је лето 1875. године, почетак јула, када је Херцеговином одјекнула моћна невесињска пушка, пре него што се проширила на Босну, и уздрмала султанов трон у Цариграду.

Догађаји су се потом низали као на траци: Србија и Црна Гора улазе у рат против Отоманског царства да би помогли браћи преко Дрине, потом Русија улази у рат и ослобађа Бугарску те приморава Османлије да у предграђу Истанбула потпишу Санстефански споразум и створе Велику Бугарску. Аустрија и Немачка стају на страну Србије и приморавају Русију и Турску на Берлински конгрес.

Зашто су Аустрија и Немачка стали на нашу страну, и зашто против Русије?
Зар нам Руси нису вечито били браћа и пријатељи?
Зар ће нас Германи бранити од браће Словена?

Идемо редом. Прво, ни Беч ни Берлин нису стали на страну Београда из љубави, јер тако нешто не постоји у геополитици; само наивни људи мисле да се спољна политика води срцем: напротив, води се мозгом. Стали су на нашу страну јер нису желели да Русија има тако моћног агента на Балкану, што би Велика Бугарска свакако била.

Русија је пре Сан Стефана планирала да Великој Бугарској да незамисливо велику територију: данашња Бугарска, плус Ниш, Пирот, Врање, Приштину, Призрен, Повардарје, Охрид, грчку Македонију, грчку Тракију, и тако даље… У питању је територија Бугарске егзархије, православне цркве отцепљене од Цариградске патријаршије под султановим патронатом, и дебело проширене захваљујући обманама локалног становништва у Македонији и источној Србији те намештеним плебисцитима.

Био је то здружени руско-бугарски план, који је представљао велики шок за русофилски настројене Србе који су то престали да буду када се прочуло шта се дешава. Изненадни и снажни талас русофобије је преплавио освешћену и из словенског сна пробуђену Србију, која је све до тог тренутка била убеђена у братство и јединство са троном у Санкт Петербургу (сетите се само сна Светог Петра Цетињског о обновљеном Душановом царству на чијем је трону требало да седи управо руски император).

Кнез (од 1882. краљ; узгред буди речено, подигли смо се на ниво краљевине захваљујући договору са Аустро-угарском да нећемо толерисати подривање њиховог уставног поретка) Милан ће се убрзо окренути Средњој Европи што се тиче спољне политике (наша економија је и тада, као и пре тога, као и сада, везана готово искључиво за централноевропски простор), не желећи више да робује погубној словенској сентименталности која је од самог почетка била империјалистички инструмент највеће нације у нашој лингвистичкој скупини.

Руси су наравно морали знати да ће нас ово посвађати са Бугарима са којима смо све до тог тренутка сарађивали; можда су зато са овим и покушали, иако је још увек била жива идеја о заједничкој држави коју је са Бугарским одбором у Букурешту потписао кнез Михаило Обреновић десетак година раније. Завади па владај: исто понашање као и оно бечког двора.

Било како било, шта год био резон који је стајао иза оваквог понашања руске владе, занимљива је анегдота која се десила када се прочуло шта Русија планира да да Бугарима а на уштрб Србије.

Наш чувени писац Стеван Сремац овако је описао шта је урадио Милан Обреновић непосредно пре Сан Стефана. Он је наиме одвео руског конзула до Ћеле-куле у Нишу (града који смо ми ослободили) и рекао му:

“Ево, екселенцијо! Када Руси начине још једну овакву Ћеле-кулу од српских глава, и ову моју поврх њих метну, тек тада ће Бугари добити Ниш!”

И успело је. Руси су одустали од давања Ниша Бугарима, али су им ипак дали Пирот и Врање. После Берлинског конгреса сва три града ће завршити у нашим рукама, а Бугари ће остати у потпуности кратких рукава. Ваља овде нагласити и да се Русија 1914. године искупила за овај грех (и све остале грехе учињене нам у последњих 200 година), мада је дискутабилно због чега је тачно ушла у Први светски рат. Ипак, поклону се у зубе не гледа.

Иначе, ако неко не зна (а искрено се надамо да такав не постоји), Ћеле-кулу подигао је Хусид-паша од 952 лобање српских јунака који су погинули јуначки у Бици на Чегру, у којој је велики Стеван Синђелић опалио у пуну бурад барута и тиме изазвао смрт 16.000 Османлија и нешто мало преосталих Срба. Намера Отомана је била да тиме застраше Србе. Ефекат је био потпуно обрнут.

Француски путописац Алфонс де Ламартин записао је 1833. године при посети овом споменику: “Нека Срби сачувају овај споменик! Он ће научити њихову децу колико вреди независност једног народа, показујући им по каквој су је цену платили њихови очеви”.

Telegraf.rs