Јужна Србија Инфо
Ћирилица | Latinica

Како је руска победа над Турском донела слободу Словенима Балкана и зашто се многи са тим не слажу?

Bookmark and Share

04.08.2019. Russia Beyond

3. марта 1878. године потписивањем мировног споразума између Русије и Османлијске царевине у градићу Сан Стефану Србија, Црна Гора, Румунија и Бугарска су добиле потпуну и дуго очекивану слободу од вишевековног турског ропства.

Битка на превоју Шипка, руско-турски рат (1877-1878). Wikipedia.org
Битка на превоју Шипка, руско-турски рат (1877-1878). Wikipedia.org

Како пише портал Russia Beyond, у другој половини 19. века шира јавност се заинтересовала за ситуацију на Балкану. Захваљујући репортажама америчког војног дописника Мек Гахана свет је сазнао за језиву бруталност Турака у опхођењу са словенским народима које су поробили. Политика Османлијског царства на Балкану изазвала је устанке у Босни (1875), Србији и Бугарској (1876), о чему је светска штампа доста писала.

Битка код Плевне, руско-турски рат (1877-1878).

У руском друштву су поступци Турака изазвали посебан одјек и негодовање. У руским храмовима и новинским редакцијама организовано је прикупљање прилога за помоћ устаницима, а друштвене организације су почеле да пружају помоћ избеглицама из Србије и Бугарске.

Руске власти су схватале сву сложеност ситуације и у почетку нису журиле да уђу у рат. У Србију су масовно кренули добровољци да се придруже рату српског народа против Турака, међу њима је био и генерал Михаил Черњајев, који је једно време руководио српском војском. Али се руско јавно мњење толико „усијало“ због катастрофе која је претила Србији, а било је и руских политичара који су се залагали за улазак у рат, да су те околности коначно превагнуле и Русија је објавила рат Турској 17. априла 1877. године.

Непосредно пре објаве рата, у децембру 1876. и јануару 1877. у Истамбулу је одржана конференција на којој је Русија покушавала да наговори Османлијско царство да призна аутономију Бугарске и Босне (Србија је у том тренутку више од пола века била аутономна кнежевина) под протекторатом међународне заједнице, али је тај план пропао, тако да је рат био једини пут ка ослобођењу балканских Словена. Руска дипломатија је одуговлачила са уласком у рат јер се озбиљно радило на обезбеђивању неутралности Аустрије и Велике Британије. Александар Други се није одважио да уђе у рат све док није било сигурно да те две земље неће стати на страну Турске као у Кримском рату.

Нижегородски драгунски пук прогони Турке крај Карса, 1877. Аутор слике - Алексеј Кившенко, Википедија

Борба против Турске је од самог почетка била тешка. Присталице Османске империје дизале су устанке на руском Кавказу – у Чеченији, Дагестану и Абхазији. Русија је била принуђена да пребаци своје трупе са Далеког истока на Кавказ како би угушила бунт. И околности на Балкану јој нису ишле на руку. Руска војска није имала довољно савременог оружја, а било је проблема и са доставом лекова и провијанта.

Треба истаћи да је и поред свега тога реакција руског друштва била толико снажна да су стотине руских добровољаца одлазиле заједно са редовним војницима на Балкан да тамо ратују. Међу њима је било и познатих личности, на пример лекари Николај Склифосовски, Николај Пирогов и Сергеј Боткин, писци Всеволод Гаршин и Владимир Гиљаровски, а такође Александар Александрович Пушкин – син руског песника Александра Сергејевича Пушкина.

Војна победа и дипломатски пораз Русије

За неколико месеци је турска војска у Европи потпуно разбијена, а руска армија је већ била на прилазима Истамбулу. Тада су Велика Британија и Аустрија запретиле Русији ратом и подстакле је на вођење мировних преговора и склапање Санстефанског мира.

Према прелиминарном Санстефанском споразуму од 19. јануара 1878. године велике територије су добиле Грчка и новоформирана Бугарска, са чиме се нису сложиле Велика Британија и Аустрија, као ни Србија и Румунија које су према том истом договору стекле коначну независност. Управо тај тренутак се често недобронамерно тумачи као да су „Руси опет издали Србију”. Србија није била задовољна независношћу без Пиротског краја (који је добила Бугарска), Косова и Босне и Херцеговине, пише на порталу Russia Beyond.

Антон фон Вернер, Берлински конгрес, 13. јул 1878. (1881). Конгрес из 1878. је последњи међународни форум на коме деловање великих сила није било оптерећено блоковском припадношћу.

У тешкој међународној ситуацији 1. јула 1878. године је склопљен (наравно, уз сагласност Русије) нови, и овога пута коначни мировни споразум у Берлину, према коме су коначно добиле независност Србија (овога пута заједно са Пиротским крајем), Црна Гора и Румунија, док је Аустрија окупирала Босну, Херцеговину и Санџак, а Турској су враћене све земље које су по Санстефанском миру добиле Бугарска и Грчка, укључујући и Косово, Македонију и Албанију. Бугарској је одузета независност, Северна Бугарска је постала кнежевина која зависи од Порте, а Источна Румелија је постала аутономна област у склопу Османлијског царства (Бугарска је заједно са Румелијом стекла независност тек 1908. године).

Срби су имали основа да буду љубоморни на Бугарску и Грчку и првобитни Санстефански мир (због Пиротског краја, Косова, Македоније), али је непобитна чињеница да је Србија те 1878. године (после око 500 година) добила потпуну међународно признату независност захваљујући сјајним победама руске армије у рату против Турске.

 

Детаљније прочитајте на порталу Russia Beyond.

Коментара: 0


#   Србија   Бугарска   Русија   Турска   Црна Гора   Велика Британија   Балкан   јавно мњење   Балкански рат   Russia Beyond
@russiabeyond_rs @


 


[ Додај коментар ]