Из историје: Приче за незаборав

Крајем 19. и почетком 20. века на Балкану су постојале две самосталне српске државе; Краљевина Србија и Краљевина Црна Гора.

Међутим,  многи Срби су живели под страном влашћу, потлачени и свирепо угњетавани, практично у стању ропства. Пре свих становништво под османском окупацијом, (Стара Србија – данашње територије Републике Македоније и Рашке области или Санџака) а остатак Срба живео је у нешто бољем положају, али под окупацијом Аустро-Угарске: на простору данашње Војводине, Босне и Херцеговине, Хрватске. У исто време су и Бугари и Грци робовали под Османлијама. Велике области ових држава још увек нису биле слободне.

У таквим околностима ближио се моменат коначног ослобођења хришћана на Балкану од азијатских тирана. Сама Турска је била на издисају. Још увек феудална држава, потресана сталним унутрашњим сукобима и борбом за власт, уз непрекидне буне и ратове, давала је наду поробљеним хришћанима на Балкану у коначно ослобођење и проширење својих територија. Тако је и настао Балкански савез Србије, Бугарске, Грчке и Црне Горе. Помогнуте од стране Русије државе Балканског савеза кренуле су у рат против Турске царевине. Рат је у историји познат као Први балкански рат. Трајао је од 8. октобра 1912. до 30. маја 1913. године.  

Војске држава поменутог савеза углавном су деловале на просторима на којима је обитавало њихово становништво. Црногорски суверен, Краљ Никола као основни циљ у Првом балканском рату поставио је ослобођење Скадра. Укупне црногорске снаге бројале су 36.500 војника. Недовољно за освајање добро утврђеног и брањеног града. Чак и ова бројка не би била достижна да се велики број добровољаца није вратио из белог света и прикључио војсци Црне Горе. Тако су на проглас Краља Николе и позив за учешће у рату из Америке дошла петорица браће Радоман. Братство Радоман потиче из села Заштек у Доњем Љуботињу, Ријечка нахија. У овај део Црне Горе стигли су почетком 16. века из Бањске с Косова. Крајем 19. века петорица браће Радоман, од укупно осам, одлази на рад у Америку. У Пенсилванији су се скрасили и створили породице, али на позив Отаџбине и краља напуштају Америку и враћају се с фамилијама у родни Заштек.

По причи потомака братства Радоман из Црне Горе и Алексинца, у коме живи потомство Марка Радомана, и по новинском чланку у подгоричкој „Побједи“ од 22. јула 2013. отац Лука Радоман у битку за Скадар 1912. повео је синове Саву, Ника, Марка, Илију, Блажа, Јована, Вида и Петра, као и двојицу синоваца; Пера и Андрију! Јединствен случај у историји црногорског ратовања, а вероватно и шире. У вишемесечној опсади Скадра нико од браће Радоман није страдао. Потом се петорица њих борило на Брегалници, у Другом балканском рату. Ту су страдали Видо и Андрија. Касније су ратовали у бици за Ловћен. После рата неки су отишли у Америку, други у Аустралију. Саво је учествовао у Октобарској револуцији у Русији. Било је и браће који су остали у завичају, а Марко, како поменусмо, доселио се у Алексинац. Бавио се зидарским послом, док је у Америци радио као минер у руднику у Минесоти. У време пре балканских ратова.

Припадници братства Радоман учествовали су у свим сукобима и ратовима. Деда ратника за Скадар, Илија,  истакао се у одбрани острва Лесендре. У Другом светском рату такође је много ратника презимена Радоман. Иначе, Марко Радоман и један његов рођак заробили су турски брод пун намирница. Било је то на Плавници. После су те намирнице разделили народу!

Сама опсада Скадра од стране црногорске војске, касније уз учешће српске војске и под командом Петра Бојовића, на крају је успешно окончана. Командант одбране Скадра, Есад-паша Топтани предао је град 24. априла 1913. црногорском принцу Данилу. Сину Краља Николе. Победа је плаћена са 10.000 жртава. Међутим, само десетак дана касније, црногорска војска се морала повући из Скадра. Велике силе су натерале Црну Гору и Србију да се одрекну претензија на ослобођене делове у данашњој Албанији. Српска војска је чак дошла до Драча и ослободила га. Ипак, хуман поступак према Есад–паши и његовим војницима, које су пустили чак и са наоружањем из Скадра, као и новчаном помоћи, од Есад-паше су створиле највећег српског пријатеља у Албанији. У држави коју су начиниле велике силе, само да би спречиле српски и грчки утицај. Есад-паша је формирао прво марионетску Републику Централну Албанију, као ривала Кнежевини Албанији, створеној од Аустро-Угарске, Италије, Немачке, Француске и Британије. Потом је натеран да уђе у владу те новостворене државе, да би затим побегао у Француску. 1915. се вратио у Драч преко Ниша. У Нишу је с Николом Пашићем склопио тајни уговор о унији Србије и Албанског исламског Емирата. Такође државе коју је Есад-паша створио, а коју нико није признао. Једино је Есад-паша помагао српској војсци у време албанске Голготе. Пострадање српске војске и народа кроз Албанију било би и страшније да Есад-пашине трупе нису браниле Србе од албанских бандита и да нису за динаре продавали оно мало хране и одеће, коју ни сами нису имали. Чак су се Есад-пашине трупе бориле и на Солунском фронту. Заједно са Србима.

1920. је покушао да створи Краљевину Албанију. Помогнут од Србије требало је да буде албански краљ. Јуна 1920. убијен је у Паризу од стране његових противника. Сахрањен је као једини муслиман на српском гробљу у Паризу!

Памећу, дипломатијом, али и храброшћу и срцем српство је само век раније ишло напред. Одатле и прича о једанаест ратника „испод једног шљемена“.

Миодраг Тасић, Алексинац Нет