Како је прота Стеван Димитријевић успео да дође код Стаљина

Прота Стева Димитријевић, иначе рођени Алексинчанин, био је руски васпитаник и током студија у Кијевској духовној академији добио је једне године престижну награду за један свој литерарни рад.

Ту вест, која је била објављена у свим новинама, прочитао је један Србин, генерал царске руске војске, који је живео у Москви и имао племићку титулу добијену од цара за своје војничке заслуге. Генерал, Србин, одмах је написао Проти писмо у Кијев и позвао га да га, првом приликом када буде слободан, посети у Москви. И тако је започело једно дивно пријатељство.

Пошто је Прота у слободном времену одлазио у Москву да истражује по архивима односе Срба и Руса кроз векове, сваки пут је био генералов гост. Прота је иначе био међу првим Србима, који је истраживао наше вековне везе по руским архивима.

Када је у децембру 1923. године Прота завршио своју велику хуманитарну мисију и стигао у Москву као изасланик патријарха српског Димитрија, који га је овластио да успостави поновни однос СПЦ и Руске Православне Цркве, покушао је да потражи старог генерала, али тада је Лењин још био жив и није било шансе да Прота иде сам по Москви.

Шансу да види свог старог пријатеља, Србина, руског генерала, Прота је видео приликом доласка у Москву на избор патријарха Алексеја Првог, у јануару 1945.године.

Делегати, представници православних земаља, који су такође били дошли на избор патријарха руског, били су, као и Прота, смештени у велелепном хотелу за странце "Национал", који се налазио у самом срцу Москве, на Црвеном тргу преко пута Кремља. Прота је био усхићен што је из своје собе, на чијем зиду је била једна дивна икона, могао да ужива гледајући кроз прозор прекрасни Кремљ.

Сви делегати имали су строго утврђен програм и само су могли групно да одлазе и групно да се враћају у хотел, у коме је некада уживао Лењин. У слободним часовима сви делегати седели су у фоајеу хотела, међусобно разговарајући. Прота се распитивао по хотелу и код неких делегата за свог земљака генерала, надајући се да неко нешто зна о њему, али ништа није сазнао. И током групних шетњи по Москви узалуд се распитивао за пријатеља генерала. На крају је одлучио да се искраде из хотела и крене да тражи генералову кућу. За дивно чудо нико га није зауставио на излазу их хотела. Вероватно због његових поодмаклих година, а и због ранијих заслуга које је стекао у Русији.

Било је тешко пронаћи генералову кућу, јер су сазидани неки облакодери у међувремену, а и улице су после Револуције промениле називе. Дуго је ходао московским улицама и када му се једна кућа учинила познатом застао је поред ње и почео да је загледа са свих страна, док му је срце узбуђено куцало. Наједном се отворио један прозор на кући и човек од четрдесетак година се појавио на прозору и љутито добацио Проти:

- Шта звераш?!

Прота му је на то мирно одговорио:

- Тражим тога и тога (бака Нада, која ми је испричала о овом сусрету, није могла да се сети имена генерала Србина). Човек са прозора се тада љутито удари у груди и рече:

- Ја сам!

На те његове речи Прота се осмехнуо, али не иронично, већ са само њему благим, светачким, изразом лица, па рече:

- Немогуће, млади пријатељу.

- Како немогуће, викну тај човек поново! Па ваљда ја знам ко сам!.

-Видите, опет нежно рече Прота, како сам ја стар, када сам био млад студент тај кога тражим је био овако стар.

Човек се мало замисли, па рече:

- А, то је мој деда, а ја носим његово име.

Онда Прота настави:

- Ја сам многе лепе разговоре и ручкове имао са њим.

Човек му онда отвори врата и позва га да уђе у кућу. Ушавши у драгу му кућу Прота је препознао све ствари у њој и објашњавао је унуку генераловом где је раније стајао неки детаљ. Наравно, унук је уживао слушајући сећање на свог вољеног деду. Једног тренутка Прота је погледао на сат и рекао да мора да крене, да не би закаснио у хотел, јер је и онако изашао без дозволе. Док му је придржавао капут, генералов унук га је упитао:

- Шта могу да учиним за Вас, ја сам члан Политбироа?

Чувши ово, Прота се забезекнуо, јер га је сматрао обичним грађанином, и као из топа, без размишљања, рече

- Пријем код Стаљина!

Генералов унук се трже изненађено и рече му:

- О, то не може, друг Стаљин је већ 20 дана на боловању и не прима ни нас, своје најближе сараднике.

- Но, ништа зато, одговори му Прота.

Следећег дана сви су делегати , по обичају, тихо разговарали у фоајеу хотела, док је Прота у једном углу седео и читао новине. Преко гласноговорника, неочекивано, тражио се прота Стева Димитријевић. Како се нико није јављао, његово име поновљено је још неколико пута. Затим су два човека показивала рукама на сваког делегата у фоајеу, говорећи:

- Ви?, а свако од њих би кретањем главе одговарао "Не!"

Затим је један од делегата показао на угао у коме је седео прота Стева, као једини на кога нису показали прстом. А, Прота, задубљен у читање новина , није ништа ни чуо, ни приметио. Два келнера потрчала су према њему. Један од њих, трчећи да први стигне до Проте, спотакне се испред његове столице.. Други, не чекајући да се овај дигне, почне четком да чисти Проти мантију од евентуалних длака, припремајући га тако за његов полазак код Вође. Гласноговорник је још једном поновио да се тражи Стева Димитријевић, јер генералов унук чека на пријем код Стаљина.

Прота се нашао у чуду, а тек кад је схватио да ће му се нехотице изречена жеља за сусрет са Стаљином испунити, скоро да је занемео. Био је убеђен да тако нешто није могуће, али кад му због журбе нису дозволили да оде у своју собу по исправе, схватио је сву озбиљност ситуације. Хтео је да пропадне у земљу, док су га на путу према излазу из хотела пратили запањени погледи његових колега.
Скоро сви су га испратили на улицу , где га је чекао аутомобил и генералов унук у њему.

Ушавши у кола, Прота је као из даљине чуо његов глас:

- Само 20 минута, не више!" и одговорио кратко: "Наравно".

Вожња је била дуга док нису ушли у Кремљ, или се њему тако чинило. Пролаз је свуда био слободан, јер је у колима био члан Политбироа, генералов унук. И после уласка у Кремљ, доста је требало вожње до зграде у којој је био Стаљинов кабинет. Сама зграда је била читав лавиринт и после дуже вожње коначно су стигли до Стаљиновог кабинета.

О самом сусрету и разговору са Стаљином, који се, уместо предвиђених 20 минута, продужио на више од 3 сата, прочитајте овде.

По повратку у Београд комунисти су тражили од Проте да на Коларцу одржи серију предавања о српско- руским везама кроз векове. Наравно, хтели су да се тако додворе Стаљину.

Прота и Стаљин су после сусрета у Москви имали преписку и професор историје из Призрена, пок. др Векослав Станковић је рекао да је у Архиву Косова и Метохије, у Приштини видео Стаљинова писма Проти, али су та писма нестала касније. Власт је наредила почетком 90-тих да се Протина обимна грађа, у којој је било око 1.700 писама од најзначајнијих личности, као и важна документа везана за Србе са Космета, донесе у Архив Србије у Београд.

Историчар Љубодраг Љуба Поповић, рођак Протине супруге Јелене, који је тада био ВД Архива Србије, је рекао да је та Протина грађа јако кратко била у Архиву, јер је стигло наређење од тадашње власти да се врати у Приштину. Била сам згранута кад ми је рекао да грађа није ни микрофилмована, ни скенирана, ни копирана, пише Зорица Пелеш.

Алексиначке вести