''КПЗ Ниш је касапница''

Крајем јуна донета је пресуда суда у Стразбуру, према којој Србија мора да обештети 37 затвореника КПЗ Ниш, које је у јануару 2007. претукла јединица Жандармерије.

До побуне затвореника је дошло је у новембру 2006. када је постало извесно да неће добити обећану амнестију. Побуна се отргла контроли, али затвореници који су тужили државу нису учествовали у њој. Били су жртве неселективног, бестијалног злостављања које је већини оставило тешке посљедице по здравље. Жандарми и затворски стражари који су их тукли заштићени су недоказивошћу својих злодјела, односно истраге није ни било, све до реакције невладине организације Одбор за људска права Лесковац.

Тешко повријеђени затвореници, који упркос притисцима затворске управе, нису жељели да повуку тужбе, биће обештећени због прекршених протоколарних разлога, повреде процесног аспекта члана 3 Конвенције за заштиту људских права и основних слобода, а кривци за њихово злостављање неће бити кажњени. Баш као ни одговорни из нишког Дома здравља, медицинско особље које није пружило затвореницима адекватну помоћ због тога што су Албанци, и затвореници који немају права на лечење.

Бестијално "гушење побуне"

"То није била побуна, а поготову није на националној основи, то је био штрајк глађу затвореника који су преварени, јер нису добили амнестију која им је обећана. Није било ништа поломљено, није било туче, напада на стражаре, ничег. Те ноћи ушли су у собу жандарми и затворски стражари, пробудили нас и почели брутално да нас туку, пендрецима, дрвеним палицама, рукама, ногама на којима су имали чизме са металним оковима. Мени су поломили четири ребра, од батина нисам имао ниједан нокат на рукама, тукли су ме по глави, касније сам добио осам копчи. Био сам данима између живота и смрти. Највише су нас тукли стражари, више него жандарми", каже Аднан Хабиби, једна од жртава злостављања.

Добросав Нешић, председник лесковачког Одбора за људска права, каже да се ова организација суочавала са затвореним вратима током свих покушаја да расветли истину о догађајима у КПЗ Ниш.

"Веома је тешко било доказати тортуру, две и по године нико од медицинског особља није желео да говори, могли смо да констатујемо једино то да за њих не важи Хипократова заклетва. Јер, претученима је у нишком Дому здравља помагано преко воље, само да не би крварили, таква је била медицинска помоћ. Само један лекар се понео етички, остали нису хтели чак ни пријемне листе да нам дају. Затвореници се не третирају као пацијенти, они су само бројеви. А било је и случајева са смртним исходом. Власти, међутим, нису дозволиле ексхумацију. Овај случај показује само какви су све случајеви тортуре могући. Рецимо, дешава се да стражари по цео дан неком затворенику ускраћују оброке, као на филмовима, прођу поред њега и оборе тањир са храном. Тортура је и то када затворенике који се не осећају добро приморавају да раде најтеже послове. А то се дешава сваког дана. Овај случај само је врх леденог брега. Не могу се на затвореницима искаљивати фрустрације, породични односи, сиромаштво затворских чувара. Прихватили смо један цивилизацијски, европски систем вредности и тако држава мора да се понаша", истиче Нешић.

Према оцени Катарине Голубовић, адвокаткиње и аналитичарке тортуре из београдског Комитета правника за људска права (YUCOM), у истрази могуће тортуре пропуст је направило Тужилаштво, и у том смислу, индивидуална одговорност за штету ће бити сигурно избјегнута, јер Закон о јавном тужилаштву не предвиђа одговорност тужиоца за штету коју је утврдио Европски суд за људска права.

"YUCOM ће иницирати измену Закона о јавном тужиластву. Успостављање институционалног оквира је само један корак да се боримо са некажњивошћу за кривична дела и пропусте државних службеника. Поглавља 23 и 24 це бити отворена следеће године и цивилно друштво је дужно да указује на некажњива и незаконита понашања у правосуђу и тражи прве конкретне резултате у виду казни, као мерила да се у области основних људских права и правосуђа нешто променило на боље", каже Голубовић.

Делимична сатисфакција преживелима

Голубовић подсећа да у Србији судија може бити одговоран за штету због повреде људских права у судском поступку ако је постојала намјера да се крши људско право, те да је "поступак за утврђивање одговорности компликован, како би се судије заштитиле од евентуалног политичког притиска, јер о његовом покретању одлучује министар правде".

"Верујем да су осуђеници добили делимичну сатисфакцију, у смислу потврде да је казна затвора једина казна коју морају истрпети, а да свака друга примена силе према њима мора да буде резултат законитог поступка и провере. Правда ће бити задовољена тек онда када због тортуре или због пропуста у испитивању овог тешког кривичног дела буду адекватно кажњени појединци који иступају испред Србије. Тортуром и некажњавањем тортуре према осуђеницима се не штите 'поштени' грађани. Напротив, још се и кажњавају. Испоставља се да је Европски суд за људска права казнио грађане Србије", наглашава Катарина Голубовић.

Непокретање поступка против виновника овог злочина коштаће пореске обвезнике 135 000 евра, те би због тога, по оцјени Добросава Нешића, требало успоставити механизам по којем би те грешке плаћали они који су их починили, тужиоци и судије.

"Дали смо тужиоцу огромну документацију о овом случају, он није хтео ни да је погледа. Када би он платио бар део трошкова, део судија, било би потпуно другачије", каже Нешић.

Искуства лесковачког Одбора, организације која је обилазила све казнионице у Србији и заступала грађане лишене слободе, указују на то да су бројни случајеви различитих видова дискриминације.

"И у случају Хабими и други, као и у другим случајевима тортуре, уопште, појављивања грађана пред судовима, јасно се види да је реч о дискриминацији коју спроводи србијанско правосуђе, односно да се са њима лошије поступа једино због тога што су Албанци. У овом случају можемо да констатујемо како су темељна права која штите грађане од нечовечног поступања прекршена и због тога што су Албанци, и због тога што су затвореници, грађани лишени слободе. Има много случајева, као што је и тортура примењена према самом Аднану Хабимију, да су стражари и жандарми посебно тукли Албанце, до изнемоглости. А нико од њих није био учесник у демонстрацијама које би подразумевале искаљивање беса, ломљење инвентара, наношење штете држави. Били су у спаваоницама, мирни, читали су и играли шах, нису показивали ни намеру да нешто покушају. А тучени су редом, жандарми су почињали да туку чим би ушли у спаваоницу, ништа не питајући. А када би сазнали да је реч о Албанцима - нису могли да се зауставе. По неколико жандарма тукло је затворенике, ломило им кости, газило по отвореним ранама", истиче Нешић.

Нешић такођер напомиње да ова пресуда ''мора да буде наук свима, да људи који су лишени слободе не смеју да буду тучени и злостављани. Нико није кажњен због тортуре, али, толики је капацитет Суда, нема других опција. Ако има десет степеника до идеала правде, ово је први од њих.''

Аднан Хабими каже да не може бити задовољан пресудом, те да би "поново водио поступак против државе, али ту се више не може ништа".

"Новац неће да ми надокнади трауму и бол, они су неизлечиви. Ми који смо на слободи морамо да се трудимо да се онима који су унутра не понови оно што се нама десило. Јер, верујте, КПЗ Ниш је касапница, јадни они који су тамо!Чуо сам да је од последица један затвореник умро. Ја сам изгубио слух око 80 одсто, осећам последице удараца у главу, имам реуматске сметње, ноге су ми биле црне од подлива. А био сам потпуно здрав када сам дошао на издржавање казне," каже наш саговорник.