Лесковачки доктор Миодраг Горановић заљубљен у живот и људе

Прво што се уочава, када се уђе у невелики, али укусно опремљени кабинет др Миодрага Горановића, начелника Хигијенско-епидемиолошке службе Дома здравља у Лесковцу, су четири слике: Његош, манастир Острог, св. Петка и велика слика Јосипа Броза Тита из ратних дана!

,,Ову последњу ми је дао мој пријатељ Југослав Томић, па сам решио да је сачувам - показује нам др Горановић слику на којој је ,,најдражи син нашин народа и народности’’ у препознатљивој ратничкој униформи. Остале слике су део велике прошлости. Зна се ко је био Његош, шта за нас значи манастир Острог, а Св. Петка је крсна слава братства Горановић’’, говори овај познати доктор.

Тако смо, необично за лесковачке прилике, започели разговор са др Миодрагом Горановићем, који међу овдашњим лекарима слови за изванредног зналца докторске струке, а у чаршији је све познатији и као писац.

Почетак песничког сна

,,Прве песме сам објавио још као гимназијалац. Ево, чувам ту мени драгу збирку исписану руком. Надам се да ћу је ускоро штампати - вели др Горановић.

Леп, негован рукопис и изненађујуће добре песме за ђака - гимназијалца: ,,Дрхти покоја реч / Прободена мачем презира / Молим за опроштај / Говорећи да није моја/ Да јој је мајка истина / И ја да не постојим/ И да ми време истрже право на живот’’.

Из тих далеких гимназијских дана створена је и збирка песама ,,Априлски жубори’’. Поред младог Горановића, ту су и песме Мире Тасић, Жикице Петковића и Љиљане Јешовић. У то време, Миодраг Горановић је почео да се бави новинарством, ,,за своју душу’’. Објављивао је прилоге у лесковачком недељнику ,,Наша реч’’. Можда би се том послу до краја посветио да један ненадани трен није преокренуо читав живот!

,,Слушао сам у очевој кући како неки непознати човек говори да му је син доктор, а моја мајка му је одговорила, ваљда у намери да похвали и сина и оца: ,,Благо Вама кад имате доктора’’. Е, тада сам речио да студирам медицину. И нисам се покајао - бележимо речи др Горановића.

,,Доктор Миодраг Горановић је један од ретких лесковачких лекара који, поред света хумане медицине, припада и списатељском свету, а резултат те његове мање-више прикривене вокације је књига кратких прозних исповести под лепим и носталгичним називом ,,Еее, да ми је!’’ - записао је у пре неколико година ,,Нашој речи’’ Станко Миљковић, познати новинар и писац, који, нажалост, више није међу живима.

Доктор Горановић показује тај чланак. Радује се тој успомени, а каже да му је драго шта је о њему, управо поводом појаве те књиге, написао колега, примаријус др Драгутин Николић, који се успешно бави писањем песама:

,,Дала ми се прилика да после сваке прочитане приче почнем да сањарим о Твом и мом животу... Ти једноставно умеш да волиш - и човека, на првом месту, и птицу, и скобаља и све његове сроднике. Све су то за тебе животни драгуљи.’’

Племенита особа

Директор и власник Радија 016 Југослав Томић, који воли уметнике - и истински их подржава - за доктора Горановића каже да је љубитељ искрених, лепих и племенитих људи, речи и дела. Хуманиста по професији и души. Једноставно - интересантна, вредна и племенита особа!

У књизи занимљивог и необичног наслова ,,Не знам где сам! Да ли?, коју је објављена пре неколико година, др Горановић потанко описује своје српско-црноготске корене.

,,Још давно, на крају рата са Турцима, мој деда Бориша, још као мало дете, долази из Црне Горе са својим оцем Јефтом и стричевима Васом и Павлом, да као граничари у селу Маровац (општина Медвеђа, Србија), наставе да ту даље живе и да бране тај део Србије од Турака. Ту остадоше и пустише своје корене...’’

Ипак, стицајем околности, др Горановић је рођен у Београду, а део најранијег детињства проводи у Раткову, СО Ожаци. Године 1963. прелази с породицом у Лесковац где завршава основу и средњу школу. Медицину студира у Скопљу, а првих пет година докторског заната везан је за Црну Траву, где је радио у тамошњем Дому здравља и две године био директор.

По традицији, сви Горановићи се сваке друге године сакупљају у данима крсне славе. ,,Ма сви се ми добро знамо. Ево, на пример, ја сам једини лекар међу Горановићима’’, кроз шалу вели др Горановић.

Доктор Миодраг Горановић у својој књизи ,,Не знам где сам! Да ли? - за себе каже да је српски Црногорац, а и црногорски Србин!

У том делу др Горановић наводи цитат из писма војводе Марка Миљанова, које је болестан, непосредно пред смрт, упутио свом куму Стојану Николину Поповићу: ,,Као Куч умирем прилично срећан, а као Србин - несрећан и незадовољан’’.