Марко без једне руке обара пливачке рекорде

Марко је као дете остао без десне руке када се ухватио за незаштићену електричну жицу, међутим то га није спречило да се бави спортом, излази и живи нормалним животом.

- Завршио сам економију, менаџмент у туризму, али посла нема у струци. Радио сам шест месеци када су били јавни радови у Заводу за социјални рад, али то је прошло и нико ми не нуди трајно решење за посао. За доласке у Ниш потребно ми је 16.000 динара месечно а као незапослен не могу то себи да приуштим, зато ћу напустити овај спорт - прича Марко.

Он је са тројицом нишких пливача донео девет медаља из Грчке а сви су чланови клуба за особе са инвалидитетом „Делфин“ из Ниша. Вулић је добио и специјалну награду за изузетне резултате у пливању у Прокупљу за 2013. јер представља инспирацију особама са инвалидитетом да се без обзира на физички недостатак боре и живе као сви остали.

- Није лако, али то што сам остао без руке не значи да треба да седим и не радим ништа, напротив. Чак и док сам студирао тражио сам посао у кладионицима, где могу да обављам посао једном руком, зато вероватно себе не доживљавам као особу са инвалидитетом. Жао ми је што ћу морати да прекинем тренинге, јер заиста уживам у спорту и то је на неки начин мотивација како за мене тако и за остале, да без обзира на недостатке можемо бити добри спортисти - додаје Марко.

Особе са инвалидитетом су често изложене дискриминацији, нарочито када је посао у питању, али како вели он, ипак се нада да ће држава да им помогне и повери им посао који могу да обављају.

- Тражим да ми се пружи шанса да зарадим и олакшам себи живот. Спорт и освојене медаље за мене представљају праву сатисфакцију, али уколико не нађем посао једино што ми преостаје је да чекам боље време - закључује Вулић.

Девет медаља
Марко Вулић освојио је три златне медаље (слободно, прсно, делфин), Милош Стојиљковић два злата и сребро (слободно, слободно, леђно), Миљан Цекић злато и сребро (слободно и леђно), а Немања Тадић бронзу (слободно пливање).