Најстарији рудар на Балкану има 103 године

Чоловић је рођен 19. новембра 1913. године у околини Дрниша у Далмацији, у Јелашницу се доселио 1946. године, а упркос тешком рударском послу, деда Илија, како га сви у селу зову, одличног је здравља, за које су како каже заслужни добри гени и начин живота.

Госте дочекује на вратима и без муке присећа се значајних догађаја у животу поласка у школу, одласка у Цеље у војску, првог силаска у рударско окно, женидбе, рођења ћерке и сина.Навео је да је рударским послом почео да се бави са 18 година, по узору на оца и петорицу старије браће.

"Пензију сам стекао радећи више од три деценије у рудницима широм некадашње Југославије Ибарским рудницима, Трепчи, Копаонику, Јелашића броду и у руднику у Јелашници. У пензији сам од 1964. године", рекао је Чоловић за Бету.

Он је рекао да је рударски посао у време када се њиме бавио био "изузетно тежак и опасан", да су се често догађале несреће."Моје колеге су страдале због непажње, отровних гасова у јамама, лоше опреме. Пре рата ниси смео никоме ни да се жалиш на тежак посао, нити да тражиш већу плату. Одмах би добио отказ", нагласио је Чоловић.Како је додао власници Ибарских рудника су у знак одмазде због тога што су запослени затражили повишицу од два динара све рударе из две смене закључали у окно.

"Држали су их затворене десет дана без хране и воде. Кад су их пустили сви су били полумртви, а међу њима је био и мој старији брат. Срећом ја сам био у трећој смени која је била слободна ", изјавио је Чоловић и додао да се покушај добијања веће плате завршио отпуштањем свих рудара и њиховим укрцавањем уз пратњу 250 жандара на први воз који је наишао.Чоловић је казао да је рад у руднику у Јелашници био веома тежак, јер се угаљ копао ручно на дубини од 200 метара, на високим температурама са мало ваздуха, а да су рудари радили у доњем вешу и чизмама прекидајући рад само онда кад је требало избацити зној из чизама, али упркос томе "нико није радио на силу" већ су се такмичили ко ће ископати више руде.

Чоловић је рекао да је после Другог светског рата у руднику у Јелашници радило од 600 до 700 људи, углавном из околних села, али и простора читаве некадашње Југославије. Плате су биле добре, а рудари су одмах након запошљавања добијали стан у рударској колонији.

Син Илије Чоловића, Зоран (68) присећајући се тих дана казао је да је Јелашница све до затварања рудника 1965. године било најнапредније село у овом делу земље и да је већ 1946. имало свој биоскоп и велику салу у којој су се одржавале различите прославе попут прославе Дана рудара, као и Нове године...

Чоловићи објашњавају да се након затварања рудника све променило. Млађи рудари су отишли из Јелашнице у потрази за послом, а у селу су остали само пензионери.