Напуштена српска села: Ранкова Река броји још само једног становника

"Бег са села", односно савремене миграције на релацији село-град се дешавају у Србији од половине прошлог века и чини се да је одумирање неминовно, а доказ томе је све више напуштених села или оних у којима је остало да живи само неколико људи, углавном старих и беспомоћних.

На обронцима планине Радан је екипа Монда управо посетила једно такво село Ранкова Река, у коме је остао само један човек - Драган Филиповић. На неких 300 метара од асфалтног пута усеченим колотрагом земљани пут доводи нас до прве куће од укупно 28 колико их има ово село. Призор који затичемо тера сузе на очи - поломљена ограда, штала и амбар до пола срушени, а стара кућа од блата иако разбијених прозора, као да се пркосно не да зубу времена, и као да очекује да ће се опет неко ту вратити.

Али, нажалост, неће...

Још 27 идентичних призора у Ранковој Реци, и само један димњак из кога се траг дима извија у нестварно лепу околину, храстових шума и поља, место као из снова - каква Енглези, Швајцарци, Немци, Французи... плаћају "сувим златом" и из градова беже у мир и спокој.

Упозорен лавежом паса, ослоњен да дрвену капију нас дочекује Драган. Иако ненајављени и без објашњења због чега смо га посетили, позива нас у кућу "да се огрејемо".Уз кафу и кашику домаћег меда, у собичку са једним столом, креветом, креденцем и "Смедервцем",Драган започиње животну причу и како се десило да остане сам самцит у селу.

"Овде сам рођен, и као и сви моји вршњаци након завршене школе сам напустио село, сви су негде отишли, а ја сам завршио у Загребу. Лепо сам се тамо снашао, постао сам шеф производње у једној фабрици у Максимиру. Лепо сам живео, сви су ме поштовали, а и био сам много вредан и поштен радник, али, као што знате, 1991. године је почео рат и једног дана је директор дошао и рекао ми: 'Слушај Филиповићу, ти си последњи кога бих отпустио, али за тебе је боље да идеш'. И ја сам се вратио у свој завичај. Покушавао сам да нађем неки посао у градовима, али знате како је било тих година у Србији, нема индустрије, привреде, па сам одлучио да се бавим пољопривредом", прича нам 69-годишњи Драган.

Очигледно узбуђен због нашег присуства, јер је навикао на самоћу, клати се у столичици и не престаје да прича, а и ја га не прекидам питањима.

"Када сам се вратио овде је живело око 45 људи, али су махом и они сви били старији од мене, и сваке године их је умирало по 5, 6 и ето, сад сам остао само ја. Навикао сам се, у близини имам брата од стрица који је непокретан и њега обилазим и помажем му, а мени у посету долази сестра која живи у Инђији. Имам све што ми треба", скромно наставља Драган, док нас нуди да једемо мед, на који је посебно поносан.

Како се снабдевате намирницама?

"Идем у Житни Поток, то је око 5 километара одавде, пешачим, купим по 10 килограма хлеба па ставим у замрзивач, некада сам чувао стоку, а сада више не, купим у продавницу, не треба мени самом, а и стар сам (69 година). Мало је проблематично кад дође зима, не чисте пут до овде, па се тешко пробијам, и не дај боже да ми треба доктор, не би могли да дођу до мене".

Ћаскамо још мало о "политици", (хрпа дневних новина на столу указује да воли да буде информисан), ипоздрављамо се са Драганом , који нам нас отпраћа до исте оне дрвене капије код које нас је и дочекао, жалећи што не можемо да останемо још, јер су људи оно што најређе виђа у свом самотном али срећном животу.

Враћајући се до главног (асфалтног) пута, где смо паркирали аутомобил пролазимо поред гробља, на којем се "цакле" новоизграђени споменици као доказ да је и ово село на корак да умре потпуно, а у томе му пркоси једини преостали становник Драган Филиповић.

Горан Сивачки, Мондо Портал