Napuštena srpska sela: Rankova Reka broji još samo jednog stanovnika

"Beg sa sela", odnosno savremene migracije na relaciji selo-grad se dešavaju u Srbiji od polovine prošlog veka i čini se da je odumiranje neminovno, a dokaz tome je sve više napuštenih sela ili onih u kojima je ostalo da živi samo nekoliko ljudi, uglavnom starih i bespomoćnih.

Na obroncima planine Radan je ekipa Monda upravo posetila jedno takvo selo Rankova Reka, u kome je ostao samo jedan čovek - Dragan Filipović. Na nekih 300 metara od asfaltnog puta usečenim kolotragom zemljani put dovodi nas do prve kuće od ukupno 28 koliko ih ima ovo selo. Prizor koji zatičemo tera suze na oči - polomljena ograda, štala i ambar do pola srušeni, a stara kuća od blata iako razbijenih prozora, kao da se prkosno ne da zubu vremena, i kao da očekuje da će se opet neko tu vratiti.

Ali, nažalost, neće...

Još 27 identičnih prizora u Rankovoj Reci, i samo jedan dimnjak iz koga se trag dima izvija u nestvarno lepu okolinu, hrastovih šuma i polja, mesto kao iz snova - kakva Englezi, Švajcarci, Nemci, Francuzi... plaćaju "suvim zlatom" i iz gradova beže u mir i spokoj.

Upozoren lavežom pasa, oslonjen da drvenu kapiju nas dočekuje Dragan. Iako nenajavljeni i bez objašnjenja zbog čega smo ga posetili, poziva nas u kuću "da se ogrejemo".Uz kafu i kašiku domaćeg meda, u sobičku sa jednim stolom, krevetom, kredencem i "Smedervcem",Dragan započinje životnu priču i kako se desilo da ostane sam samcit u selu.

"Ovde sam rođen, i kao i svi moji vršnjaci nakon završene škole sam napustio selo, svi su negde otišli, a ja sam završio u Zagrebu. Lepo sam se tamo snašao, postao sam šef proizvodnje u jednoj fabrici u Maksimiru. Lepo sam živeo, svi su me poštovali, a i bio sam mnogo vredan i pošten radnik, ali, kao što znate, 1991. godine je počeo rat i jednog dana je direktor došao i rekao mi: 'Slušaj Filipoviću, ti si poslednji koga bih otpustio, ali za tebe je bolje da ideš'. I ja sam se vratio u svoj zavičaj. Pokušavao sam da nađem neki posao u gradovima, ali znate kako je bilo tih godina u Srbiji, nema industrije, privrede, pa sam odlučio da se bavim poljoprivredom", priča nam 69-godišnji Dragan.

Očigledno uzbuđen zbog našeg prisustva, jer je navikao na samoću, klati se u stoličici i ne prestaje da priča, a i ja ga ne prekidam pitanjima.

"Kada sam se vratio ovde je živelo oko 45 ljudi, ali su mahom i oni svi bili stariji od mene, i svake godine ih je umiralo po 5, 6 i eto, sad sam ostao samo ja. Navikao sam se, u blizini imam brata od strica koji je nepokretan i njega obilazim i pomažem mu, a meni u posetu dolazi sestra koja živi u Inđiji. Imam sve što mi treba", skromno nastavlja Dragan, dok nas nudi da jedemo med, na koji je posebno ponosan.

Kako se snabdevate namirnicama?

"Idem u Žitni Potok, to je oko 5 kilometara odavde, pešačim, kupim po 10 kilograma hleba pa stavim u zamrzivač, nekada sam čuvao stoku, a sada više ne, kupim u prodavnicu, ne treba meni samom, a i star sam (69 godina). Malo je problematično kad dođe zima, ne čiste put do ovde, pa se teško probijam, i ne daj bože da mi treba doktor, ne bi mogli da dođu do mene".

Ćaskamo još malo o "politici", (hrpa dnevnih novina na stolu ukazuje da voli da bude informisan), ipozdravljamo se sa Draganom , koji nam nas otpraća do iste one drvene kapije kod koje nas je i dočekao, žaleći što ne možemo da ostanemo još, jer su ljudi ono što najređe viđa u svom samotnom ali srećnom životu.

Vraćajući se do glavnog (asfaltnog) puta, gde smo parkirali automobil prolazimo pored groblja, na kojem se "cakle" novoizgrađeni spomenici kao dokaz da je i ovo selo na korak da umre potpuno, a u tome mu prkosi jedini preostali stanovnik Dragan Filipović.

Goran Sivački, Mondo Portal