Непокретна Нишлијка скочила падобраном

„Живот може да буде јако тежак. Цените оно што имате основно. Будите срећни, устаните ујутру са осмехом, попијте чај, кафу и крените својим путем, зашто бисте бринули због нечег што је пролазно“, поручила је Драгана.

Воља за животом пресудила је да размишља на начин, који онима у њеном окружењу улива оптимизам.

„Једноставно живот је леп, какав год да је. Схватила сам да сам поново добила живот на поклон, да могу да се борим, да могу да волим, стварам, живим и да будем користан члан друштва“, каже она.

У разговору за Танјуг, непосредно после представљања брошуре „Буди друг“ у Скупштини Србије, као део иницијативе за допуну школског часа првацима да у најранијем добу уче о толеранцији, Драгана каже да никада није ни сањала да ће постати инвалид.

„Живот је непредвидив и увек поставиш питање, зашто баш мени? Ето, ја сам те 1999. године кренула да попијем кафу са пријатељима и завршила у болници у Београду. Баш те године је било и бомбардовање, тако да сам лежала са повредом кичме, падале су бомбе око мене, а ја сам мислила, шта ће следеће да се догоди“, прича она.

Тада је мислила да ће, како је рекла, престати да живи, да ће свет пролазити поред ње, а да ће она бити неми посматрач, ипак, то се није догодило, напротив, тада је решила да проба оно што је целог живота желела.

Када је свом окружењу саопштила да ће скочити падобраном, није им било пријатно, али је она одговорила:

„Зашто би ме колица спутавала да пробам нешто, што сам целог живота желела да пробам?“

То јој је, каже, било прелепо искуство, али иако је желела да настави са тим спортом, опет се потврдило да је живот непредвидив.

Постала је мајка, родила сина Михајла, који сада има три године.

„Морамо да кренемо са уклањањем баријера, не само архитектонским већ и са оним у главама. Сусрећем се разним предрасудама, мада не кривим људе који несвесно повуку своје дете када виде особу у колицима ка себи. Можда је то неки страх да инвалидност може да предје, мада се то не преноси, тако да морамо едуковати људе“, објашњава она.

Због тога, удружење „Драгана Родић“ чија је председница ради на томе да се такве предрасуде отклоне и личним примером доказује да свако има избор, да буде срећан или да се окрене другој страни медаље.

Драгана Родић, осим што је прва жена у Србији са инвалидитетом, која је скочила падобраном, ради на Универзитету у Нишу, као стручни сарадник, а написала је и књигу „Сплет околности“.

За своју књигу каже да је филозофска мисао, свакодневна, освежавајућа, после које се људи осећају боље.

„Када сам путовала авионом са једном колегиницом са београдског универзитета, ја сам читала своју књигу и онда сам помислила - не могу да верујем да сам све ово ја написала - саткана је истинском борбом“ објаснила је она.

Борбу ће, поручује, наставити и даље. Сада ради на томе да се ученицима првог разреда у оквиру предмета Свет око нас, дели и брошура, односно бонтончић, који, иако је мали, каже, доноси велике промене јер учи децу од најранијих дана да буду толерантни.

Танјуг, б92, Јужна Србија Инфо