Сиромаштво и понос

Када је изгубио посао, четрдесетогодишњи Живан Коцић вратио се из града у родитељску кућу у том селу, али, заправо, нема где да живи. Иако тешко живи, не тражи ничију помоћ.

Кућа, саграђена тридесетих година прошлог века, више нема степенице, и да би ушао у њу, Живан користи мердевине. Више гладан него сит, нема струју, воду, и све оно што би му било потребно за живот.

"Радимо када има посла. Када нема онда седимо, преживљавамо, најбиније је да има оно најосновније да преживимо", каже Живан.

До Живана често наврати Зорица Стојановић, којој он, као и другим мештанима Русне, често помаже у сеоским пословима.

"Осећам неку потребу да се том дечку помогне, било како,  јер знам његову ситуацију од раније, како се мучи и пати", каже она.

"Ко има плати му, ко нема, исто тако, поједе, попије, то је ипак село. Не можеш од никог ништа да очекујеш, јер немају људи", каже Горица Јовић из села Русна.

У Центру за социјални рад у Дољевцу кажу да, имају законску обавезу да помогну Живану. Пошто се недавно доселио, потребно је само да га неко пријави, и уз одговарајућу документацију, може да добије новчано социјалну помоћ.

Директор Центра за социјални рад у Дољевцу Сава Стевановић каже да је око седам и по хиљада помоћ за појединца уз одбитак неке пропуштене зараде.

"Сматра се да та радно способна лица могу у току месеца један дан да раде и да зараде нешто за себе", каже он.

Живан никада није тражио помоћ. Не жали се што нема посао, али има нешто што би га учинило срећним и задовољним. Он каже да би волео да има кров над главом.