Већину тридесетогодишњака у Србији издржавају родитељи

Према истраживању, чак 57 одсто популације између 25 и 35 година спада у категорију "издржаваних особа", које финансијски помажу родитељи. 

Према истом истраживању, тек свака седма млада особа живи самостално, са пријатељима или рођацима док студира у другом граду. Док се на Западу деца одмах након пунолетства осамостаљују и свој "биолошки" дуг родитељима враћају тако што брину о њима у позним годинама живота, заштитни знак наше патријархалне културе је, по мишљењу психолога за породичне односе Невене Чоловске Херцог, пролонгирана адолесценција. 

"Културолошки, ми имамо племенски приступ одгајању породице, који је ушао у наш менталитет и имамо проблем одвајања од породице порекла. Међутим, са друге стране, то је и одраз адолесценције навикнуте на сиромаштво. Млади тешко долазе до посла, до сопственог стана, а то је ипак предуслов за самосталан живот", објашња Херцогова. 

Уљушкани у лагодан породични живот у коме је ручак скуван, веш опран, а рачуни плаћени, млади се све теже одлучују на осамостаљивање. Међутим, нису само"деца" крива. Ни родитељи не подстичу самосталност деце и не пружају подршку у том одвајању, верујући да ће се њихов однос временом променити. 

"Тако 'одрасла деца' из дечје собе улећу право у брачни кревет, нису прошли период живота једне младе независне особе, нису имали времена да тестирају своје социјалне афинитете. То све ствара емоционалну закржљалост и хендикепира младе у преузимању одговорности", наводи саговорница. 

"Вечита деца" често остају "вечити подстанари" код маме и тате. А млада особа не може да достигне ниво зрелости одрасле особе све док се не одвоји од родитеља, буквално и физички напусти родитељски дом и почне да живи ослањајући се на своје способности и снагу.