Воденичар стар, воденица још старија, али брашна има у Пољаници у врањском крају

"Ја волим воденицу, од малена сам у воденици и волим кад ми меље, кад окреће", започиње своју причу Миливоје.

У генима је деда Милету, како га у селу зову, звук воденице и реке. Већ три деценије, колико је у пензији, дане проводи поред ње. Више од објекта и места за добијање брашна, воденица је вековима била симбол села. Крај аутентичне грађевине од природних материјала састајали су се мештани. Некада се живело од продаје брашна које се самеље у воденици.

"Не живим од тога, ја само волим да је одржавам и да мељем људима. Они ме благослове: да си жив још 100 година, да нам мељеш брашно, ко ће да ми меље после брашно? Најбоља храна, док они мељу на струју, али није то исто. Ово је слатко", каже стари воденичар.

У складу с природом: вода, камен и дрво дају квалитетно брашно од целог зрна. Када због већих падавина поток изађе из корита, поремети се и рад воденице. Недавно се вода излила па су деда Миливоју помогле комшије.

"Била је велика река, морали смо све од почетка да правимо, да би вода поново ишла у воденицу", присећа се један од мештана.

Само на овом потоку Доњска мала, како га зову мештани, било је, кажу, шест воденица. У Пољаници, планинској области коју чине 22 села, сада су активне две.

ВИДЕО: РТС