Волонтери Црвеног крста обилазе планинска села у околини Пирота

Осамдесетједногодишња Верица Ранчић из пиротског села Присјан, иако ју је вид већ издао, дочекала је волонтере Црвеног крста на кућном прагу.

"Сине, за мене пуно значи. Ја не видим, не могу да се слушам. Било је село, сад се изгубило, нема га више, има 40 људи у селу, све су то самци", објашњава Верица Ранчић из села Присјан. 

Планинска села у пиротском крају полако се гасе. Помоћ је добродошла, јер сурова зима некада овде потраје и до летњих месеци.

"Сама сам. Сина имам, у граду је, донесе ми да једем, али ништа не могу да радим. Провирим овде, смрзнем се, па бежим", каже Јевросима Витановић из Присјана. 

Горан Селимовић из села Камик истиче да његово домаћинство има пет чланова и да му помоћ много значи.

"Пуно ми значи. Пошто сам сâм, нигде не радим, нема где да се заради", напомиње Јовица Тасић из села Камик.

Долазак волонтера Црвеног крста је и прилика да са неким попричају и да их угосте. 

"Ово су јако удаљена села у којима нема продавница, аутобус долази једном недељно, лекар једном месечно. Тако да мислим да им је ова помоћ заиста потребна, а и потребно им је да дође неко да са њима поразговара", истиче Кристина Василов из Црвеног крста Пирот.

До Нове године, волонтери Црвеног крста обићи ће сва удаљена села. Помоћ много значи, али још више овим горштацима вреди стисак руке и топла људска реч.