Врање - жал за младос', поглед у будућност

Жал за младос' и за давно прошлим данима и данас се осећа у Врању, граду Боре Станковића и препознатљиве музике. На југу Србије, на пола пута између Београда и Солуна.

Некад су се ту одмарали турски каравани. Некад је то био југословенски индустријски центар, некад су коштана ципеле и јумко костими били модни диктат... За много тога у Врању може се рећи "беше некад".

"Врање је одисало севдахом и карасевдахом и музиком на сваком кораку, било је јак индустрисјки центар, живело се лако и лепо, а то подразумева и музику", каже певач народне музике Чедомир Марковић, рођени Врањанац.

Стари Врањанци похвалиће вам се да се њихов град помиње у историји чак пре него што је настала српска држава. Некадашњи декан Учитељског факултета у Врању, књижевник и лексикограф Момчило Златановић пише да Врање први пут у историји помиње византијска принцеза.

"Ана Комнина писала је дело о свом оцу и ту помиње Врање и Стефана Жупана који је од Византије одвојио овај град и тако је Врање ушло у састав српске државе, а име града потиче од придева 'вран'", објашњава професор Златановић.

Град Боре Станковића

Да је Врање град Боре Станковића - види се на сваком кораку. У централној пешачкој зони, градском парку, али и у уличицама које чувају аутентичан изглед с краја 19. века, као што је она, у Баба Златиној улици (названој по пишчевој баби) у којој је пишчева кућа - главна туристичка атракција на коју су сви поносни.

"Врањанци су с Бором на 'ти', то видите јер се чак три институције - библиотека, позориште и гимназија - зову скоро фамилијарно Бора, а не његовим правим именом Борисав", објашњава Мирослав Цера Михаиловић, уредник Књижевне заједнице Бора Станковић.

Бори Станковићу посвећена је и цела једна недеља у марту, када се одржава најзначајнија књижевна свечаност у овом делу Србије - "Борина недеља". По приповеци "Стари дани" зове се манифестација која се одржава током лета. Да уметничког духа има на претек, Врањанци ће вам као доказ навести и податак да су чак Сомбору дали једног сликара - Зорана Стошића Врањског.

Рекло би се да Врање има богат културни живот. Међутим, да није све тако идилично, види се већ при првом погледу на центар града и рушевине у њему: једино професионално позориште на југу Србије изгорело је пре годину и по.

Пламен намењен оближној дискотеци спалио је зграду стару 120 година, а са њом и исто толико година традиције, али и новијег духа града.

"Некако се све ипак врти око позоришта, да не кажем да је позоришни клуб Талија био стециште свих уметника из Врања, што сликара, што песника, што новинара, просто позориште је место где се сви окупљају, где се све дешава, а тога сада више нема", прича нам Милена Стошић, глумица и уметнички руководилац позоришта "Бора Станковић".

Између градске песме и чочека

Симболи Врања су музика и музичари. Бакија Бакић вишеструки је победник Сабора у Гучи. Станиша Стошић, чији је споменик испред Народног музеја на тргу који носи његово име - прославио је песму Врања. А та песма, кажу познаваоци, није тек нека обична мелодија с југа.

"Оно што чини песму Врања јесте поебна атмосфера, господска, мирна, врањске песме су лагане, у спорим ритмовима, специфично је само музичко ткиво, лествица, то нису чисте западне лествице него комбинација западних и отоманских", објашњава професор Зоран Димић, координатор за нематеријално наслеђе југа Србије.

Да је та песма "широка, сетна, са пуно емоција а мало текста много каже", објашњава и певач Чедомир Марковић, који данас настоји да очува звук Врања, јер, каже, севдах газда-Миткета из "Коштане" само песма може да оживи.

"Све што је прошло, а желимо да траје, лечи се песмом и игром, ту суза не помаже, то Бора каже - сећања су мелем на рану заборава", прича Марковић, док професор Димић објашњава да је специфичност врањске песме и што се тачно знају околности у којима је одређена песма настала и да је то један од разлога што је врањска градска песма на листи нематеријалног наслеђа Србије.

"У Врање нема лагање"

Ипак, слика Врања данас разликује се од оне коју је пре стотинак година створио Бора Станковић, иако Врањанци кажу да може да се осети та иста атмосфера у граду. Пусте улице које су екипу РТС-а изненадиле, такве су само кад су празници и славе.

Матурант Гимназије Вукашин Величковић тврди да и данас, нарочито викендом, из кафана допире музика, али и да младе генерације слушају и "стару" музику.

Остало нам је да им верујемо на реч, јер, изрека каже: "У Врање нема лагање!"

Врцави јужњачки дух - то им ваљда помаже да лакше преброде кризу која погађа и Врање једнако као и друге индустријске центре бивше Југославије. Чак нас Врањанци уверавају да прилике и нису тако драматичне.

Градоначелник Зоран Антић каже да Врање дели проблеме југа, али и целе Србије, и да се по томе не разликује од других регионалних центара у Србији.

"Кризе има свуда, Врање у односу на Београд осећа кризу, али ми овде имамо општине где се криза још више осети, има разлике од Трговишта до Врања, као од Врања до Београда, мада по ценама ја бих рекла да су на нивоу Београда: на је пијаци исто, маркете имамо исте, могуће да у Београду нешто више коштају култура и превоз, а плате су овде око 30 хиљада, што је нешто мање од просека", објашњава МИљана Окиљевић Николић, дописник РТС-а из Врања.

Градоначелник, пак, каже да је цифра од девет хиљада незапослених последица свих догађаја од 2000. године, од када је врањска привреда остала без 15.000 запослених.

"Ако узмете податак да је некада у врањској привреди радило око 25.000 људи, било је два-три пута више запослених у привреди него ван привреде, то вас доводи до ових параметара који показују крвну слику града", каже Антић.

"Симпо", "Јумко", "Коштана"

Некад, након послератне индустријализације, Врање је било центар дизајна. Другарице широм Југославије одлазиле су на посао у "Јумковим" костимима и ципелама из "Коштане", док су домови опремани "Симповим" намештајем.

Тада је настала изрека "Врањанци као Швајцарци". И не само та. "Врањанци к'о Јапанци", дакле вредни, радни, паметни и способни.

"Швајцарска на југу је била идеја нашег лидера у привреди и политици 90-их година господина Томића и та идеја би се сигурно остварила да нису дошли ратови, економске кризе и распад Југославије", каже градоначелник.

Без обзира на то што су дугови фирме огромни и што је промењена власничка шема, "Симпо" и Драган Томић и даље су заштитни знак града. И док држава тражи решење за "Симпо", некадашњи радници "Коштане" сами су се организовали.

"Ја сам некад радио у 'Коштани' 15 година и 1997. кренуо сам са приватним бизнисом и сада могу да кажем да је приватни сектор направио потпуну супституцију некадашње 'Коштане' по броју радника и производимо исто обуће дневно као некад 'Коштана'", прича Иван Стоилковић, председник Кластера обућара "Коштана шуз". Објашњава да су мали произвођачи тим удруживањем постали јачи и конкурентнији на тржишту.

Познаваоци економских прилика кажу да се и данас у круговима текстилних произвођача име памучног комбината из Врања изговара с поштовањем. "Јумко" је протеклих неколико година, захваљујући лобирању државе, добио неколико послова шивења униформи, али то није помогло да се фирма извуче из кризе.

"Јумко" је данас један од највећих дужника за струју, а колико су Врањанци били поносни на ту фабрику показује да су и базен и стадион назвали "Јумко". Терен је лепо уређен, али локални клубови нису успевали да заиграју изван пчињске регионалне лиге.

Спорт је тако једина константа у граду, тачније - недостатак спортских успеха. Уосталом, град који је познат по боемима тешко може да буде познат и по спортистима. Некако, то није логичан спој.

На пола пута од Београда до Солуна

Врање је у самом срцу Балкана, још један је податак којим Врањанци воле да се похвале. То је и место у ком су се Турци најдуже задржали, тако да су трагови отоманске цивилизације пристуни на сваком кораку - Бели мост, хамам, Крстаста џамија... мноштво туристичких потенцијала које тек треба искористити.

У том смислу - добар су пример Пашини конаци. У делу зграде познатијем као "Харемлук" некад су боравиле пашине жене. Потпуно очуван амбијент старе блакаске куће претворен је у ресторан. Предњи део зграде, "Селамлук", данас је Народни музеј.

Историјски споменици, плус дух старог Врања, у први план истичу сви Врањанци са којима смо разговарали.

Гимназијалац Вукашин, који још није сигуран да ли ће се после студија за пет-шест година поново вратити у Врање, каже да његов град "има душу, весеље и менталитет је некако леп", али да нема економског просперитета и да је то велики проблем.

"Врање је било стално у неком развитку, мењало се становништво, ово данас нису потомци оних из времена Боре Станковића, они су више у Београду, стари Врањанци, него што су у Врању. Овде је, тако рачунам, више од 90 одсто досељеника, јер су се увек из Пчиње досељавали, а за њих је Врање увек било оно што је за Врањанце Београд", објашњава професор Златановић.

"Врање има тај фини спој старог и модерног и треба мало више то чувати, имали смо случај старе куће недавно која је пала, многе куће су под заштитом државе и власници немају пара да их одржавају у складу с прописима, а то би требало", каже Миљана Окиљевић Николић.

Градоначелник најављује рестаурацију Пашиних конака и још неких споменика културе, јер је граду, како каже, веома важан развој туризма.

Да би се све потенцијалне прилике искористиле и туризам развио, потребно је много и времена и новца. Много наде Врањанци полажу и у завршетак Коридора 10.

У ишчекивању нових прилика, надају се само да за неколико година неће са жалом гледати и на садашње дане, као што сада гледају на старе у којима се лепше живело.